Godišnjica Nikole Čupića

ГОРЊИ ИБАР СРЕДЊЕГА ВЕКА

На Косову Пољу падоше на разбојишту оба владара — цар Мурат од нашег војводе Милоша, а кнез Лазар ухваћен у боју од Турака и погубљен. Бајазит, син и наследник Муратов, похита с Косова у Једрене, да обезбеди себе на очеву престолу, а знатан део турске војске — по мишљењу Новаковића — заузе најглавнија стратегијска места у Србији. Одмах после боја на Косову, Турци су се угнездили у Приштини, · Крушевцу и заузели главна рударска места.' Тада је похаран пи попаљен манастир св. Стефана, задужбина краља Милутина, у Бањској; тада су Турци ззузели стари град Звечан и град Јелеч, први у међама и други на самој граници Горњег Ибра. Но, осим ове османске најезде, која би се донекле могла узети као привремена, обезглављену Србију притискиваше још једна, много већа, домаћа невоља, опаснија и од самих Турака, а то је: унутрашњи раздор и неслога међу сродним а крвно завађеним породицама кнеза Лазара с једне, и Вука Бранковића с друге стране. Сам Вук, који је ва живота свога таста стајао у сагласности с њим у свима политичким пословима, јавља се наједанпут после јуначке смрти Лазареве с претензијама на престо његов, и стаје као отворен противник према ташти и још младолетним шурацима својим. А да је ова свађа била од штете не само општим интересима народним, него и по специјални интерес завађених породица, јасно је као дан. Косовска погибија која остави тако свежа трага у народном памћењу, и одмах за тим унутрашњи раздор двеју сродних, владалачких породица, којима беше додељено да у овако озбиљним приликама управљају судбином српског народа — донеше Србији осим поцепаности још и тешко вазалство према Турској. Вук Бранковић у своме саможивом властољубљу не попушташе према кнегињи Милици и њеним синовима; пали принуђен силом — по њега неповољних догађаја попусти пред навалом Турака, утврди с њима мир, и најпосле постаде њиховим вазалом око 1392 године. Но ово измирење Вуково с Турцима као да није тра-

' Нов. Срби и Турци ХЛ и ХУ века стр. 224. 2 1914. 237. Глас Академије ХХХЊ 18—25.

РЕДУ