Godišnjica Nikole Čupića

ГОДИШЊИЦА 159

ницима — ризничару Бранисаву и ђаку Добривоју — предало сав поклад и није више ништа остало у њих.“ Исте године 12 децембра веће пише госпођи Мари и њеној деци, а истог дана засебно самом господину Ђурђу, па, изјављујући им жељу да се здраво врати Гргур који беше заробљен на Ангори, исказује своје дубоко жаљење што су у равпри с кнезом СтеФаном и братом му Вуком. У свима овим документима нема помена да су се Бранковићи налазили изван своје баштине, те јасно је: да су владали својом старом баштином — Дреницом, Вучитрном и Трепчом.

До сада смо жупу Горњег Ибра навикли посматрати као једну нераздвојну целину. Међутим у ово доба налазимо југо- источни део њен с Трепчом у држави Вука Бранковића; северни с Копорићем као важним рударским местом беше у држави кнегиње Милице и синова њених; а југо-западни део са Звечаном и Бањском чињаше опет за себе нову жупу, као што ћемо се мало ниже уверити. А да ова подвојеност старе жупе Горњег Ибра не стоји ни у каквој узрочној вези с политичком радњом, као и с политичком пропашћу Вука Бранковића, уверавамо се најочитије из сувремених извора. Године 1395, у Новом Брду, монахиња Јевђенија, кнев Стефан и господин Вук приложили су манастиру Св. Пантелеимона, у Св. Гори, копорићски трг св Јелакцем, село Остраће, Лешак и село Стржине с метохом и с међама.“ А одмах идуће године 1396 игуман Никодим с братијом Св. Пантелеимона, признајући како су госпођа Јевђенија и њени синови основали у поменутом манастиру 20 адрфата, каже да ће од копорићског дохотка сваке године остављати по 25 литара сребра у манастиру, којим ће располагати слободно госпођа Јевђенија, кнез Стефан и брат му Вук.“ Да су ова села, у старој жупи Горњег Ибра, остала у држави деспота Стефана и после омрти мајке му Милице и његова измирења с Бранковићима

Пуцић ! књ. бр. 67. ла. бр. 67 и 68. Гласник 924. стр. 272. Гласник ХХТУ, 280.

~ ~ "> |