Godišnjica Nikole Čupića

160 ГОРЊИ ИБАР СРЕДЊЕГА ВЕКА

(1404 г., кад им је морао вратити њихову државу, сведочи сам Ђурађ Бранковић. Око године 1430 деспот Ђурађ, потврђујући добра манастиру Св. Пантелеимона, што им је дао деспот Стефан, вели: „како јест установљено и записано у хрисовуљу светопочившаго господина и родитеља мојего деспота Стефана“, а мало даље наставља: „Села пи људи што си имају у држави нашеин, што су на њих унче зимње и соћ, онози им освободи господство ми, да си збирају монастиру, И ЛОЖНЊКЊ () копорика што су давали скегопочикшему господину и родитељу ми деспоту Стефану, и този им освободи господство ми да ви збирају манастиру више реченому; а што су унче летње вопжатикљ, онози да се збира у кућу господства ми, да се тћмзи отраља војска“... па изјављује жељу, ако му Бог помогне, те поврати она села која су му Турци освојили ...„да си их имају опет како је било“, а „ложнњкђ од Копорића“ оставља, себи на вољу да га може повратити у своје приходе, или оставити манастиру. Дакле, повељом овом наследник деспота Стефана, деспот Ђурађ изрично тврди ла су напред поменута села била у држави Стефановој све до смрти његове. А познато је да су Бранковићи, после Бајазитове погибије на Ангори, ратовали искључиво са својим ујаком, деспотом Стефаном, да поврате државину коју су имали за живота својега оца, и коју им је Стефан морао вратити, као што мало пре видесмо. Како овај крај није враћен миром од [!+04 године, значи да није никако ни био у држави Бранковића, нити у њихово доба припадао ситничкој области. Вредно је још споменути да се у златописаној хрисовуљи монахиње Јевђеније и синова њених разликују три врсте прилога: нови прилози које они по својој могућности дају; прилози који се само потврђују, а које је раније кнез Лазар приложио; и треће прилози даровани од властеле Миличине и њених синова, а које они само по владалачкој дужности потврђују. У тексту нема разлике између нових прилога копорићскога трга с Јелакцем, Лешком, Остраћем и Стржином, и измсђу

' Отапбина св. 16. стр. 572—573. у 2 Гласник ХХГУ, 286—9287.

Ман с љасока