Godišnjica Nikole Čupića

186

ГОРЊИ ИБАР СРЕДЊЕГА ВЕКА

већа несрећа снашла је овај крај за време партријарха, Арсенија Ш. Чарнојевића. После пораза ћесарске војске на Качанику (1689) и после сеобе под патријархом Арсенијем 1, нема више у нашим изворима помена ни о манастиру Мажићу, нити пак о Трепчи и њеној околини. Врло је вероватно да су их Срби тада у маси напустили. Једино налазимо још усамљени извештај аустријског конзула Милешића из Дубровника за годину 1770; али п по њему не може- се позитивно тврдити да је тада у Трепчи било још живљег варошког и рударског живота. ј

Године 1706, почетком августа, прошао је кроз Рогозно дубровачки изасланик Маројица Кабога, који о Бањској и Звечану бележи ово:

»„Дне 5. Одосмо из Новога Пазара кроз планину Рогозно и у девет сахата пута дођосмо у Бањску гдје има пуно минералнијех бања и стара тврђава наопако саграђена.

Дне 6. Кренусмо из Бањске и дођосмо у девет ура у Вучитрн. Путем видимо тврђаву Звечан на врх

брда попут главе шећера. Ова се само одржала пред.

ћесаровом војском с ње неприступне висине. Стигосмо на Косово Поље и у Вучитрн преспасмо под шатором од страха од куге“'. А из овога јасно је, да је за Татарима, после рата, дошла куга која је немилице десетковала и оно народа што по збеговима и гудурама умаче испред мача разјарених Турака и Татара.

Карактеристично је што у овој прилици на путу своме Маројица не помиње Митровицу, док Вучитрн у два маха помиње.

Већу ХУП веку — вели један Немац — налазимо на Косову иоко Митровице албанска насеља. Јиречек каже да су Албанези, верне присташе Османлија, после узмицања Срба с Косова у јужну Угарску, продрли у напуштена српска средишта, и тако помакли се до Мораве". А Гопчевић, у својој студији — Маћедонија и Стара Србија — тврди: „да у етнографском погледу Горњи Арбанаси не припадају шкипетарској, него срп-

' Споменик ХХХТУ, 220.

> Историја Бугара. издање на немачком 18575 т. у Прагу, стр. 477.

ње за А ва

3 : [ | 4

панике ка