Godišnjica Nikole Čupića

ГОДИШЊИЦА 187

ској "народности и да су јој припадали још у време Скендербегово“ (стр. 208—909). Даље, »лда је године 1692 српско племе Краснићи, услед зулума татарских и турских, прешло у ислам, бацивши се у наручје Арбанасима, и да су се до данас потпуно поарбанасили, те сасвим изгубљени за српски народ. Па и данашњи Шаљани, чија је стара постојбина на уједињеном Дриму и око Скадра, нису ништа друго до поарбанашени Срби, што нам сведочи напрел поменути поменик, а и многа презимена чисто српска“. Многе породице које остадоше у старој постојбини, још су католици; али без разлике све породице што се доселише у напуштена српска седишта, у околину Трепче, данас су мухамеданци. Међутим предање каже да је и међу њима било још хришћана, када су дошли, па су тек доцније примили мухамеданство. Долазак мухамеданских Срба — Шаљана у напуштена седишта хришћанских Срба није ограничено само тиме, што су заузели празно земљиште. Напротив, утврдивши се једном у напуштеним седиштима, они су се тек почели ширити и помицати истискивањем п сузбијањем заосталих Срба — хришћана. Помпцање Арнаута по околини Трепче и даље на север било је постепено и дуже је трајало него што би се могло мислити; а за то налазимо довољно потврде у народном предању које је. још тако свеже да му се може поклонити потпуна вера.

занимљиво је да у северном крају Горњег Ибра, где беше чист српски живаљ до !878 године, налазимо две врсте становника — староседеоце и досељенике, а и једни и други памте о својој старини. Тако у Остраћи беху Ивановићи староседеоци, а Проловићи и Шљивићи досељеници. Шљивићи доселили су се из Шљивовице најпре у Бистрицу, а одатле један брат оде у Остраћу, а други у Исево. Презиме им је старо по селу Шљивовици. Старац Вујадин Проловић прича ово: „Пре двеста година наши стари дошли из Вла-

! „онати се како притискоше проклети Арнаути из Црниша Вучетићи земљу монастирску и воденице и ваљалице, не плаше, неке узеше на правди божој, и зулумом великијем. Да се зна ко оста ако буде тражити, да се зна како оста. Василије игуман 1731. и Теовил ехлисар“. Споменик 11. 177.