Godišnjica Nikole Čupića

–

% ; ја

“ РЕЉА

пећ о + ~

Р ак но

МЕ у И Љ У 21

љекар

~

+

ВЕЛИКИ ЉУДИ ЈА)

цвећа па чим су јој какву посету јавили, одмах је узимала гранчицу, а како је била говорљива, то јој једна гранчица није била довољна, и тада је одмах узимала другу, а кад ни тога није било, тада је била довољна и хартија. Употребљавала је опијум, те је ваљда због тога и уображавала да ће се у гробу смрзнути, те је желела да је сахране с огрнутом бундом. Умрла је у делиријуму.

Ламартин |1790—1869) је био велики песник, али тако исто и велики трошаџија, задуживао је се преко сваке мере, те је био презадужен, и био је принуђен да апелује на народ, те да га писанијом одужи. Једна велика обожаватељка његове поезије г-ђа Олимпија Одуар описује познанство с Ламартином у оно време кад је та пнсанија била:

У предсобљу је стајала листа и секретар је подносио свакоме. који је ушао. У то време, кад је г-ђа Одуар чекала да види Ламартина, уђе једна сирота стара жена да и она што приложи, и баш у том тренутку момак је пажљиво отварао врата од собе Ламартинове и питао којег ће коња упрегнути. Она стара жена која је то слушала запита :

„Зар има г. Ламартин коње 2“

„Два, госпођо.“

жена, која је држала перо и хтела да упише извесну суму, остави перо.

„Нећете да упишете госпођо7%“ упита секретар.

„Нећу, господине, јер нисам вољна да новац, уштеду мога рада, дајем човеку, који се у екипажи воза“.

Може се замислити како је било обожаватељци Ламартиновој коју су баш у том тренутку пустили да изађе преда њ. Он је седео у богато и укусно намештеном салону, његово мршаво лице и витак став правили су га благородним, но држање му је било неприродно. Али што је њу највише отуђило и изненадило то су биле — шта мислите 7 његове велике ноге, и гледајући њих она је била разочарана, а још се више раз-

очара, кад је се почео жалити на поремећено Финан-

сијско стање. При растанку пољуби је у чело с речима: „Ви ћете једног дана причати својој деци да Вас је

Ламартин пољубио“.