Godišnjica Nikole Čupića

5. Љ + 5 4

>

4

МР" ка ~“~~% и Ф +

пр

РРА

"А

ПН Ју Во роу

ВЕЛИКИ ЉУДИ З 57 и за то је време пио само кафу, — што га је најзад довело до лудила.

„Љермонтов |1814—1841) је у 10 години већ био заљубљен у девојчицу од 9 година. О томе је лепо говорио сам Љермонтов, и дао је израза и у својој песми „Первал лобовњ“ 1830 г. па чак и доцније пред смрт 1840 г. у песми уПервое Инвара“, где вели како мисли о њој, плаче, и љуби је, љуби створ своје маште итл. „Љермонтов је био слабог састава, у школи се одлично учио. У 14 г. написао је песму у Черкези«“ подражавајући Пушкину, и од тог доба почиње његов песнички рад. Док је млађи био није могао да разликује телетину од свињетене, дивљач итд. Његово расположење преко дана било је двојако: бавио је се озбиљним стварима и читањем; па онда и таквим шалама, какве доликују само ђачићу од 15 година, нпр. кад су за време ручка доносили какво јело које је он волео, бацио би се на чинију с виком и смехом, повадио би најбољу парчад, и често би остале остављао без јела. Имао је обичај да у гостионици где је ручавао неприметно напрсне тањир, и то тако, да се једва види пукотина, али кад такви тањири дођу у врућу воду да се перу, они онда прскају сасвим, што је млађе до очајања доводило. Разуме се да је за то знао газда, и песник му је све то надокнађавао.

Ђенијални руски песник Пушкин (1799—1837) био је преко мере раскошан. Једном се возио на чамцу, време је било тихо, вода прозрачна као огледало, да се видело дно, и он је тада бацао златнике посматрајући како падају на дно. Интересантна је сцена између Милорадовића (пореклом Србина) који је тада био петроградски генерал-губернатор. Пушкин је у то време писао политичке памфлете и епиграме. Кад је дошао к Милорадовићу овај заповеди полицајцу да оде у Пушкинов стан и донесе све његове артије. Пушкин слушајући то обрати се Милорадовићу: „Грофе, то је све узалуд, нећете тамо наћи ничега, боље ће бити да ми дате перо, и да вам све изнова напишем.“ Милорадовић је био тронут том искреношћу, и пружи му руку. И

5) Н. Отиђетг 8. Ј: А. Сошње дег Веотћпдег Чез Рози тујзтив. Зете Геђеп ипа зеше Бећге 1889,