Godišnjica Nikole Čupića
|
ј о
ОДСТУПАЊЕ АУСТРИЈСКО-СРПСКЕ ВОЈСКЕ 109
Од тога тренутка престала је наша војска бити народна војска, јер је прешла у руке царских ђенерала који је распоређиваху како су они хтели, а који су ишли на то да је ослабе као целину, у којој је дотле владло српски дух и живо народно осећање.')
Нор ђенерала Тодоровића губи обележје народне војске.
Недаће, које су маршала, кнеза Виндишгреца и његову војску гониле после тродневне неуспешне битке код Каполне (14/26, 15/27, 16/18 Фебруара), нису могле остати без утицаја ни на нашу војску, која беше заузела линију од Бебе преко Оросламоша на Керестуру и Бали. У исто доба стајаше капетан Давидовац с повеликим одељењем (у коме је било 1000 шајкаша,
'600 добровољаца из Србије и 8 топова) у Турској Ка-
њижи, а ђенерал Тодоровић, коме не пође за руком да заузме Арад, између овога места и Темишвара. Шеф штаба био му је онда мајор Маројчић (доцније Фелдцајгмајстор и командант бечког војеног кора), а после њега ђенералштабни потпуковник Херди, који је од тога доба био зао удес не само за, свога старешину доброћудна Тодоровића, него и за целу изнова организовану аустријско-српску војску и за српски живаљ у оним крајевима Бачке и Баната, који је био поверен бризи његове војске.
У то време.некако мораде се и ђенерал Стеван Книћанин“) услед спољних и унутрашњих интрига џ
7) Детаљни опис догађаја из овога времена морао је с обзиром на главни предмет о коме се говори, изостати. Овај ће опис бити од интереса кад једном буду угледали света целокупни мемоари и дневници мајора Стефановића Виловског. За сада упућујемо оне читаоце, који су ради о томе перијоду дознати што више, на књигу мајора Виловског „Из живота једног ц. кр. отицира“, на превод Каперова дела: „Српски покрет у јужној Угарској“. (Превео Св, Ј. Здравковић) и на већ поменуту акад. расправу Д-ра Драг. М. Павловића; „Србија и сриски покрет у јужној Угарској 1848 и 1849“.
лос,
2) Мој отац назива Книћанина у својим списима од 1848 и 1849 год. Стално »ђенералом<, а само у изузетним случајима „војводом“. Ово је појмљиво кад се зна, да су сви учесници у тадашњим догађајима, необично ценили војне чинове и титулатуре, које је онда декретовао Главни Одбор или Патријарх. И он сам потписивао се на свима актима из онога доба, као „народни мајор“ чин, који му је патријарх подарио после битке код Ечке 28. јуна 1848. Вој-