Godišnjica Nikole Čupića

116 ГОДИШЊИЦА

опредељења преко Бечеја и Сентомаша. Пред вече 920. марта стигох у Сентомаш.

Тодоровић напушта Кањињжу и Кикинду и одступа према Вел. Бечкереку.

После пада Сентомаша (23. марта 8. Априла) пи после повратка Книћанинова из Србије и познатих ратних догађаја на тителском брегу, којом је приликом моја и Стратимировићева војска одбила ђенерала Перцела (у бојевима код Вилова и Мошорина 1. 18. априла), те тиме нашој главној војсци осигурала десни бок, добих налог од ђенерала Тодоровића, да се што пре нађем у Вел. Бечкереку, у коме је гада био главни стан наше велике војске.)

1) Овде су морали изостати описи ратних догађаја, у којима је мајор Стефановић Виловски учествовао све од онога дана, када беше на своме путу у Сомбор стигао у Сентомаш, па све до свога повраћаја војсци ђенерала Тодоровића. Како би се боље могло разумети све ово, о чему се говори у овом и идућим одељцима, хоћу овде да изнесем кратак преглед догађаја на које се мој отац у овом одељку позива, догађаја, који су у првом реду доприћели, те је Тодоровићевој војсци, којој је претила највећа опаспост од Перцела обезбеђена одступница у јужноме правцу према Дунаву.

Ево како су догађаји текли:

Мој отац беше стигао у Сентомаш пред вече 20. марта. У исто доба добише Сентомашани писмо ђенерала Перцела из Врбаса, у коме им овај прети да ће их заробити, опљачкати и попалити, ако му се за 48 сах. не предаду. Сентомаш бејаше лоше утврђен, шанчеви проваљени, мостобран разрушен. Мој отац уверивши се, да се Сентомаш не може одбранити и да у њему нема доста војске, којом би се могао противнику одупрети, предложи Сентомашанима, да напусте варош, а он ће их војском штитити док им жене и деца не буду на сигурном месту. Но они, сећајући се славне одбране њихове вароши под Пером Билом, када је војске било доста и када су утврђења још била нова и јака, одбише овај предлог и решише да се бране. Мој отад тада прими као најстарији официр команду над војском у Сентомашу и распореди ову како је требало. Тодор Боснић, који је све дотле заповедао војском, стане на чело одељењима, која су бранила утврђења и варош на северној страни. Српска посада бројала је један батаљон народне гарде, две компаније шајкаша, четири чете Варадинаца и 200 добровољаца из Србије, који остадоше иза Книћанинова одласка и 8 триФунтовних шајкашких топова. Перцел је имао 10.000 војника с нужним бројем артиљерије. Браниоци су показали велику храброст и чинили су чуда од јунаштва, али су на крају ипак подлегли мађарској сили. И војска и народ бежали су путем у Бечеј, гоњени од неприЈатеља, који је своју реч одржао и варош опљачкао и запалио и све поубијао што је у њој живо нашао.

После пада Сентомаша Перцер заузе без великоготпора све псложаје Каћа, Госпођинаца и Чуруга, те сви римски шанчеви дођу под његову власт. Отуда и из оближњег Баната наступи опште бегтство народа у Срем. Попаљена села означаваху пут, којим се мађарска војска примицаше тителском брегу, једној још слободној тачци, коју су заштићавале баре (стара корита Тисе). Патријарх у своме очајању умоли на ново српску владу и Книћанина, да овај дође у помоћ браћи, која су била у највећој опасности. Војсци Тодоровићевој претијаше очасност да изгуби одступницу. Книћанин приспе 96. марта (7. априла) у Карловце. У његовој пратњи бејаше и Миливој Петровић

] ј | . | |