Godišnjica Nikole Čupića

ОДСТУПАЊЕ АУСТРИЈСКО-СРПСКЕ ВОЈСКЕ 117

Кад је царска војска под Виндишгрецом 2. априла прешла на десну обалу Дунава била је свршена ствар и за нашу војску, да се и она мора повлачити с Мориша ка југу и тражити заштите на Дунаву у непосредној близини Срема и Србије. Ово дакле није било никакво чудо, па се зато Тодоровићу не може замерити нешто, што је морао учинити према приликама, које су биле наступиле услед општег одступања царских трупа на свима тачкама. Али му се с правом мора замерити, како је он то извршио. Он је то одступање, које се могло извршити поступно и у прописаном реду, толико пренаглио, да је личило на бегство; у коме се је зауставио тек код Бечкерека.

У овом свом лету преко банатских равница ђенерал је одмах из почетка учинио нешто, што се у први мах могло тумачити као некакво размишљено дело, во које је у ствари било велика глупост и несавесност. Он је сенатора из Србије, Лазара Зубана, који после ·" одласка Книћанинова изиграваше „делију“ и „војводу“, овластио, да се може оружаном руком противити напредовању противника. На жалост, овај уображени јунак с »оружаном руком“ није имао ништа друго, до неколико чета мотикама, секирама и косама снабдевених добровољаца, којима је Фалило све а да се могу назвати војницима. Њему, човеку уображеном, који је живео од полтронства, би намењен задатак, који би се једва могао поверити редовној, наоружаној војсци, која

Блазнавац. Али је Патријарх већ пре тога послао Стратимировића да организује народну одбрану на тителском брегу. Овај се прими мисије па скупа с Јованом СтеФановићем Виловским прикупи војску, појача је добровољцима и регрутима, распореди је и стави се па чело оном одељењу, које је заузело позицију код Мошорина. Другу позицију заузео је Стетановић Виловски код Вилова. Миливој Блазнавац, који је међутим похитао за њима у Тител, заповедаше артиљеријом, која је била постројена на брегу између Вилова и Мошорина, тако, да је могла притицати у помоћ час Стратимировићу, час Виловском. Перцел, долазећи из Каћа, нападне најпре на позицију мошоринску, којом је заповедао Стратимировић, па затим, видећи да не може да продре, на позицију Виловскову код Вилова. Борба на овој тачци бејаше врдо жива. Мађари покушаваху неколико пута да отму насип и да продру до српских позиција, али им не испаде за руком. Перцел се мораде вратити у Бачку са стеченим уверењем да је немогуће Форсирати, тителски брег и прелазак преко Тисе. У скоро после виловске битке доби мајор Стефановић Виловски позив да дође главној војсци, чиј је главни стан тада био у Вел. Вечкереку. Догађаји код Сентомаша, Вилова и Мошорина описани су у Виловским Мемоарима врло опширно. Опис борбе око Сентомаша и пада овога утврђења изишао је у новосадској „Застави“ од год. 1898, а опис борбе на Мошорину и Вилову у Живаљевићевом „Колу“ од г. 1902. ОУВ,