Godišnjica Nikole Čupića

1928 ГОДИШЊИЦА

Шеф штаба, потпуковник Херди изиђе сам у сретање до Радивојевићева споменика.

Пре но што сам му још могао поднети рапорт, запита ме он леденим гласом: зашто сам прекорачио добијену заповест и зашто нисам пошао из Вел. Бечкерека још синоћ2 Одговорим му, да је томе узрок био заплашени и збуњени народ, који бејаше колима загатио пут. Остадох у логору у вароши да га умирим и да му дам прилике да се спасе, сем тога лежала ми је на срцу и судбина рањеника и болесника, које нисам могао оставити без даљих наредаба. Но најглавнији је узрок био, што су момци из мојих батаљона, (Диштрикћани) тек два месеца под пушком. Њихови родитељи, жене и деца налазе се међу бегунцима. Како ли се лако могло десити, да се оба батаљона на друму у мраку растуре и разбегну, видећи своје у бегству. На крају, једва бих се могао са својом војском провући кроз ону гомилу народа, што је прекрилила друм од Вел. Бечкерека до Томашевца.

После ове моје одбране рече Херди озбиљним, непријатним гласом:

Г. капетане, Ви ћете у првој прилици, кад вас опет ухватим у непослушности, доћи пред ратни суд! Ово ми, дакле, бејаше добродошлица од стране мога непосредног старешине зато, што сам једанаест сати дуже остао на лицу места, ближе непријатељу и ближе опасности, и што сам за све то време мислио и радио на томе, како да спасем народ и како да заштитим болеснике и рањенике.

У место похвале, коју би ми извесно дао сваки праведнији старешина, добих укор и претњу, да ћу доћи пред ратни суд. И то од кога све тог Заиста права иронија !

Ратни савет у Томашевцу и мој сукоб са Хердијем.

Моји су живци и иначе били узнемирени од туге и жалости, посматрајући ову беду народну, а нештои од сувишног напрезања и неспавања. Све је то још горе било сада после мога сретања са Хердијем и после његове претње са ратним судом, из које је и