Godišnjica Nikole Čupića

ОДСТУПАЊЕ АУСТРИЈСКО-СРПСКЕ ВОЈСКЕ 131

да га не би снашла гора судба. Но у том случају, г0сподо моја, налажу нам правила витештва, налаже нам дужност коју имамо као царска војска, да с ове стране заузмемо 3згодну позицију и да се у њој боримо све дотле, док последња породица и последња кола нису прешла Дунав.

Тек што доврших мој говор, а Херди ће љутито рећи.

— Нисмо ми овде да бригу водимо о народу. Он може ићи за нама или се вратити. Нас се то ништа не тиче. Ми смо овде да бранимо и спасавамо царев ратни материјал.

У мени опет узаври крв. Не могох а да не осудим овако криво схватање наше дужности. Узех и опет реч и наставих :

— Ја мислим да је верност народа и његова оданост владаоцу најдрагоценији ратни материјал. Топови, оружје, градови само су мртве ствари. Имадосмо јаке градове Коморан, Варадин и Осек, у којима је било пуно сваковреног ратног прибора. Па где је то свег У рукама противничким! Шта је хасне, што смо све то имали кад није војска била верна, која је чувала тај ратни материјал! А војска није била верна, што народ није био веран! Војничка и витешка част налажу нам да се заузмемо за народ и да га заштитимо од непријатеља, јер наш народ страда само зато, што је остао своме цару веран. Останемо ли и даље, као ово до сада, равнодушни према његовим мукама и невољама и глуви према његовом вапају, онда се лако може десити, да ће ова светина кад једном пређе нашу државну границу и тамо оде у збег, остати где је, и да се неће више ни враћати у нашу државу, у којој је војска није умела и није хтела бранити, кад је била у опасности. Овако отуђивање највернијих држављана не жели, нити ће икад одобрити наш цар!

Био сам необично огорчен и узбуђен. Ђенерал Тодоровић покушаваше да ме ублажи.

Међутим се диже потпуковник Херди и рече оштрим гласом:

— Господине ђенерале, не слушајте што говори овај млади човек, који ништа не зна и који не познаје света!

9%