Godišnjica Nikole Čupića

138 ГОДИШЊИЦА

Настаде дуга нема тишина.

После неколико тренутака узмем наново реч. Био сам одлучан, али при том миран и свестан онога, што. сам мислио казати

— Господине ђенерале, имао сам част добити лично позив на ово саветовање. У моменту у коме сам прешао праг ове дворане и заузео ово место, престао сам бити потчињен официр и постао сам равноправан друг овој господи. Моје мишљење и мој глас имају исту вредност, као и глас и мишљење осталих. Сваки поједини од нас не само да има право него и дужност да изрече овде своје мишљење отворено и искрено. Ко тако не ради, није достојан овога места. Но кад је тако, онда овде нема места заповедању, забрањивању и наговарању, нити се сме коме прописивати шта ће да каже. Свакп од нас говори и гласа по снојој чистој савести пред Богом и пред владаоцем. Зато овде није слободно укоравати и вређати људе, који казују шта мисле и осећају. Мени је мало час г. потпуковник Херди лично нанео увреду. Као члан овога савета, ја ову његову увреду не могу отрпети. Очекивао сам, да ћете мп ви, г. ђенерале, дати сатисфакцију. Ви то не учинисте. Мени не остаје ништа друго, пошто сам овде изобличен, него да напустим службу, и то с највећим болом у души, и да једанпут за свагда жртвујем каријеру, у којој сам до сада чистом савешћу и највећим одушевљењем послужио цару и држави. ')

Поклоним се на све стране и изађем из собе.

''О овом догађају пише Др. Драг. М. Павловић у својој књизи „Србија. и српски покрет у јужној Угарској 1848 и 1849 и т.д.„“ без сумње на основу извештаја Николчета Стојановића Илији Гарашанину од 22. априла 1849. ово: „Изгледало је да они (царски официри) намерно раде да компромитују народни покрет да пусте Маџарима да се са Србима разрачунају. Отуда она непрестана повлачења. Зао-дух Тодоровићев, Херди, који је у истини, и ако не Формално, био командант у једном ратном савету, у ватри и свађи добацио је мајору Јовану Стефановићу, када му је овај опонирао, да се не војује за народ већ за цара, а народ нека се спасава како зна! Свађа, у којој су падале тако крупне речи, била је толико огорчена, да је мајор Стефановић у гневу тражио да се пошље депутација Маџарима да се мире, али је ту депутацију спречио агенат српске владе, Николче Стојановић“. Кад се ово сравни с оним, што је о истој ствари забележио мој отац, а што се јасно види и из једног његовог писма Книћанину (види прилог), онда је лако разумети како је постала ова Николчева прича о шиљању депутације Маџарима, које у истини није било. Разговор о томе, шта има даље да се ради био је другом приликом и на другом месту (у Панчеву) о чему ће још бити речу последњем одељку. Николче је. без сумње, чуо о томе, како је мој отац у своме говору у ратном савету у Томашевцу, помињао алтернативу, да се народ или узме у