Godišnjica Nikole Čupića

ОДСТУПАЊЕ АУСТРИЈСКО-СРПСКЕ ВОЈСКЕ #38

Збацивање Тодоровића и Хердија и прелазак наше војске у Србију и у Срем.

Како сам већ пре овога догађаја био поднео оставку на чин ц. кр. официра, то се убрзо решим, да напустим главни стан, у коме се није више знало ни ко пије ни ко плаћа.

Договорим се с мојим пријатељем Ђоком Поповићем Ирижанином из Панчева, да најпре одемо. у ову варош, којој је претила највећа опасност од мађарске војске, па отуда у Земун, где се налажаху Патријарх и ђенерал Мајерхофер. На овом путу испричам свом пријатељу све, што се десило у Томашевцу. ')

У Панчеву, где ме очекиваху моји пријатељи, који су већим делом били чланови панчевачког окружног одбора, упутим се одмах у одборску седницу. Мој побратим парох и одборски секретар Васа Живковић бејаше већ дознао за мој сукоб са Хердијем. Дискусија у одбору строго је одговарала парламентарном реду. Бејаше присутан и агент српске владе, чувени Николче, који је у то доба управљао месном полицијом. Његова управа и сувише је подсећала на турске оби-

одбрану иди да му се каже истина, ша да се мири с Мађарима. тражећи у њих милост и заштиту, ма је целу ову ствар представио као свршену само како би се могао похвалити пред Гарашанином, како је он лично спречио шиљање депутације. Међутим се све то догодило друкчије, а не онако како то Николче јавља своме министру у Београд, и ако се његов рапорт у погледу на саму суштину предмета, подудара с излагањем догађаја у Дневнику мога оца. Сем тога види се из писма Книћанинова Петру Биги (ХЕ писмо у прилогу), да је о шиљању депутације Мађарима у Панчеву (а не у Томашевцу) било говора и да је ово заиста осујетио поменути Николче. РОЈ.

) На путу из Томашевца у Панчево, у селу Ковачици, деси се мајору Стефановићу Виловском случај колико занимљив толико и загонетан. Ево како и он о томе прича у својим белешкама: Ја и Ђока Поповић возисмо се у једним колима. Моја бедевија „Ласта“ бејаше везана за кола. До кочијаша седео је оружани Србин из прека, који је вршио дужност каваза у служби Ђокиној. Стигнемо у Ковачицу и свратимо у гостионицу. Таман поседасмо за сто да ручамо, а нама јаве, да су дошле неке господске каруце и у њима један отмени господин. Изиђем на врата да видим ко је. У тај мар улажаху кола у авлију. У њима сеђаше — потпуковник Херди. Мора бити да је био уморан. јер је снавао. Ђокин каваз, слушајући ваљда шта се о Хердију у народу говори и познавши га, одједанпут потегне пиштољ на Хердија. Скочих и одбијем пиштољ. Зрно пројури поред мога противника. Херди није никада дознао да сам му ја спасао живот, па ни много доцније када ме је кињпо и мучио само да ми се освети 3, познати догађај у Меленцима. Да нисам осујетио намеру Ђокина слуге, тврдило би се, да сам ја убио Хе дија, или барем. да је убиство извршено с мојим знањем и по мојој норуџбини.

ТиваЕ: