Godišnjica Nikole Čupića

ПИ Дар И не НИ НИ 2 УНЕ

134 ГОДИШЊИЦА

чаје, а да се могла допасти просвећеним панчевачким грађанима.

Кад ме чланови одбора питаху, шта ја мислим о ситуацији на нашем ратишту, ја им искрено исповедих: да сам уверен, да се наша војска неће навраћати на Панчево, него да ће из Томашевца тражити одступницу према Опаву и Сурдуку. Рекох, да ће Мађари за три, а најдуже за шест дана ући у Панчево и дадох им савет, да се спреме на овај догађај како најбоље знају. Препоручио сам им да иду у Србију.

Скочи Николче као да га је зоља ујела и викну:

Неће бити тако, господине, ви сте љути и у завади с вашим старешинама, па све видите горе него што јесте.

Жао ми је, господине управитељу — одговорих мирно овом жустром и насртљивом човеку — што нисам вашега мишљења. Држао сам да треба да кажем истину, кад ме питате, шта мислим. Ја своје учиних. А ви, како вас Бог учи !

У приликама, у којима смо се налазили, није било тешко погађати унапред, шта ће се све догодити. Оно што сам одборницима казао, испунило се, на жалост, од речи до речи. Николче бејаше први који је побегао из Панчева. Да ме није за времена послушао, зло би прошао. Настаде бегство Панчеваца у Београд.

Из Панчева одох у Земун и одмах се пријавих Патријарху. Рече ми да нисам требао дати оставку и укори ме што сам тако прек п жустар. Патријарху, дабогме, није тешко било давати савете. Но да је он био тамо где сам ја био п да је својим очима гледао сав онај покор у Бечкереку и Томашевцу, уверен сам, да би он то исто урадио.

Јавим се затим ђенералу Мајерхоферу. Он ме саслуша мирно, па ми озбиљно рече: да не прима моју оставку и да ме поставља за ђенералштабног официра при штабу ђенерала и војводе Книћанина на Тителском брегу. Умолих га да могу одмора ради на један дан отићи у Београд. Бенерал ми то допусти.

Таман да седнем на дунавској обали у чамац бечкеречанина Трифунца, који такође хтеде прећи у Београд, а отуд из вароши иђаше хитрим корацима један чиновник из Патријархове канцеларије, који за мене