Godišnjica Nikole Čupića

ОДСТУПАЊЕ АУСТРИЈСКО-СРПСКЕ ВОЈСКЕ 597

непролазан. Вредном капетану Стејину мора се у заслугу уписати, што је са својим Шајкашима за времена нодигао мостове, преко којих могаше прелазити и војска и народ. У 6 сати у вече стиже наша војска у Сурдук. Као командант аријергарде |(стражњег одељења) имао сам да испратим народ који се враћаше кући а који не могаше и не хтеде да с нама пређеу Срем. Казах људима да истакну беле заставе, чим се врате својим кућама и како да се понашају према непријатељу, тражећи од њега милост и заштиту. Опростих ве с њима и превезем се с војском у Срем. Изгубисмо Банат. Напустисмо толики народ. Био сам до крајности узбуђен. Хтеде срце да ми препукне од туге и жалости.

Мајор Павелић, који је био од нас одсечен, напустио је у исто доба своје позиције и повукао се на Ковин, откуда је са својом војском прешао у Смедерево, па отуда преко Београда у Срем. Панчево је пало у руке Мађарима.

Тако је одступање наше војске извршено невешто и ружно само због невештине и незнања оних, који су њоме из почетка командовали. Што су Тодоровић и Херди, свесно или несвесно, из почетка покварили, то се доцније није могло више поправити. Последњи бојеви око Уздина и Алибунара, у којима је наша војска осветлала образ своме народу, бејаху само последњи дубоки уздаси самртника, којега је спопао ропац.

И одиста. Тај самртник био је некада хваљени и слављени аустријско-српски војени кор, који у своме одступању од Сегедина до Сурдука све више губљаше од своје снаге-и од свога угледа, док се није сасвим изгубио у магли на сремској страни и док се није коначно претопио у Банову јужну војску, којој ће ускоро бити задатак да поврати опет што је изгубљено. Книћанинови јуначки бојеви на тителском брегу и капитулација мађарске војске пред Русима код Вилагоша, биле су последње етапе у овом нашем тако дуготрајном и тако крвавом рату.