Godišnjica Nikole Čupića
ГОДИШЊИЦА
Па до Вука Бошка Рајчевића — и одмах прелази:
Па Стојана Степојева сина.
Када се уочи како певач везује џомен једнога имена за име које одмах после њега долази, видп се да између имена Бошка Рајчевића п Стојанова има неке празнине. Та је празнина још јаснија ако се уочи дасе за Стојана просто вели да је Степојев син, — а Степоје се нигде и не помиње!
Али је од свега занимљивије што се та празнина, врло лепо попуњује другом једном песмом, која нема ни близу песничких лепота Вукових песама, али Вукову песму о Кајици баш на томе месту попуњује онако како се, у повољном случају, један текст старога рукописа попуњује другим рукописом.
У Фељтону политичког дневног листа „Народа“, који сам уређивао преко лета 1902. године, штампао је Моја Хрваћанин, један од садашњих у Загребу осуђених Срба, повише народних пссама из Дубице и околине. У збирци коју ми је тада Хрваћанин ставио на расположење, налази се и песма о смрти војводе Каице. Опа је једва за половину Вукове песме, и није ништа друго до слаб извод од песме какву је Вук имао. Али је у њој —- дванаест војвода. Њихова ву пмена иста, само што певач после деспота Ђурђа ставља :
Десно оца а лијево сина, Десно старог војводу Стјепана, А с лијева војводина сина, Млађахнога на гласу Стојана.
За тим долазе, опет произвољним редом, набројана остала пмена.
Држим, да се овим попуњује Вуково набрајање Ђурђевих војвода, јер је Стојан син Степојев у једној а Степанов у другој песми.
Остаје само да се впди, да ли се које од ова два, имена може осветлити историјом. Мпелпм, да је у том случају помен Степанов са свим на своме месту.
У 51. књизи Гласника Српског Ученог Друштва штампао је Иван Павловић стари рукопис о преносу тела Светога Луке у Србију за владе деспота Ђурђа