Godišnjica Nikole Čupića

сИТтниЈИ пРИЛОЗИ ИСПИТИВАЊУ СРП. НАР. ПЕСАМА 155

пили и на другим местима, ја сам разлагао и заступао ново једно мишљење о развићу наше епске поезије. По томе мишљењу све до пред крај петнаестога века наша је народна поезија била мешавина елско-лирскога певања. Предмети нису приповедани него су само додиривани, наглашавани, и све је казивање врло кратко, тако да се раније песмице према пространству потоњих развијених епских песама потпуно губе. Таких је песама у главном нестало када је настао период чистог епског певања, и шта је све са њима могло бити ја сам се старао разложити у поменутим ранијим нрилозима. Ту сам гледао прибрати, колико се могло, сачуване обрасце некадашњега певања, па сам у једном прилогу („Поновно певање народно“, Глас 72) поменуо и ово: „Једна песмица, у свему рудиментарних особина, која пева о смрти Рада Неимара, сачувана је у народу до најновијега доба, п ја ћу је објавити у целини на другом месту“.

Ту је песмицу 1893. на путу по Црној Гори забележио пок. О. Глушчевић, п ја је овде наводим по његову запису.

Песма гласи:

Цркву зида десет неимара, Цркву дижу — црква се обара. Говорило десет неимара:

„Да зовемо Рада неимара,

„Да он нашу грађевину сврши“. Дође њима Раде неимаре,

Сузе лије, њима проговара: „Браћо моја, десет неимара, уја сам многе цркве подигнуо. „Задужбине наших цара славних: „Под овом ћу себе сахранити«“. Изведоше врхом до облака. | Ал' се црква сруши на гомиле, Те погибе Раде неимаре.

Живо оста десет неимара.

У Црној Гори постоји и причање народно о такој смрти Рада Неимара, и о томе је писао нишки епископ Никанор у својим скупљеним списима.

Песмицу објављујемо као прилог библпографији поетских рудимената.