Godišnjica Nikole Čupića

198 ГОДИШЊИЦА | ~

словесности сербске!«“ Али поред свега тога великог књижевнога гласа, Мушицки није успео да дубоко и трајно утиче на књижевност свога времена. Сва његова поезија, и садржином и обликом, била је без реалне подлоге, слабо везана са животом, без услова за трајање и напредовање, вештачки створена и одржавана као цвеће у стаклено: башти. Архаична, псевдокласичарска, кабинетска, сува, непесничка, она је могла говорити само разуму, али осећању је била сасвим туђа. Руско-словенски језик којим је било брижљиво писана још више је чинио да је та поезија стајала не само ван књижевног но и ван народног живота. Она је образац једне књишке, мандаринске поезије, која је, укочена и залеђена, стајала у једном народу тако битно романтичног менталитета као што је српски, и код којега је увек преоблађивала маште и осећање; она је чинила утисак нечега далеког и архаичног у српској књижевности која је све више тежила да се приближи народном духу и народној уметности, и у којој је народни језик неодољивом силином својом побеђивао. Мушицки је био песник „учене класе“, људи класички васпитаних и школованих по класичарским гимназијама мађарским и немачким, иначе вичних „славено-сербском“ језику. И у тој ограниченој публици он је имао оно што Французи зове ит зиссез фев те: њега су много више поштовали но што су га волели, и он је имао више подражавалаца но обожавалаца, које прави и велики песник треба да има. Један од песника новога нараштаја који је наступио после Мушицкога, објашњавајући зашто се око 1847 године Мушицки све мање читао, каже ове тачне речи: „То лежи у природи Мушицкове поезије: она, као свака поезија тенденције, побуђује, али дуже не задржава. Најватренији поштоватељ Мушицкови ода мора припознати, да га ништа не позива к њима наскоро вратпти се, већ ако то не, што о језику и народу мисли, пак жели дознати, како лепо Мушицки о томе говори... И признавајући му „велики уплив у србском песништву“, Суботић вели да његова поезија „никакве положителне следи за будућност имати неће...“')

_ 1) Јован Суботић; НЂке черте из повђстнице сербскогљ књижевства, „Сербскизи Лбтописљ“, 1847, књ. 76. стр. 104—105. ~