Godišnjica Nikole Čupića

ШКОЛА ОБЈЕКТИВНЕ ЛИРИКЕ 199

Сличан случај је и са другим слављеним песником српским из доба око 1830 години, са Симом Милутиновићем. Својом Сербијанком он је привукао општу пажњу на себе, и брзо заузео једно од главних места у српској књижевности. Својом књижевном плодношћу, активношћу у јавном животу, нарочито романтичном оригиналношћу свога чергашког живота, он је свакако био српски писац о коме се највише говорило.

Оно због чега је Милутиновић био највише читан то је свакако његово велико српско родољубље и историјски елеменат његове поезије. Својом Сербијанком он је узео на се омировску улогу да да велики национали еп српски, Илијаду или Енејиду српске књижев-

„ности. Предмет тога епа, побуна Србије, обнављање

старе српске државе, први почетак ослобођења српскога народа, био је такав да је у највишем ступњу могао загрејати родољубиве читаоце српске, сав онај нараштај који је имао толико осећања историзма и више живео у сновима прошлости но у стварности садашњости.

И позитивна вредност поезије Симе Милутиновића заусгавља се на његовом родољубљу и историзму. Поред свега што се код нас, под утицајем романтичних идеја и романтичног схватања поезије, писало о његовој генијалности, данас нимало сигурно не изгледа ствар ни о његовом таленту. Светислав Вуловић, који је био његов обожавалац, који је о њему написао не студију но панегирик, био је принуђен да призна да је у Сербијанци удикција хладна, готово прозна“. У ошпте узев, наше старе песнике тешко је читати, али нарочито Милутиновић се само по невољи и под морање може читати. Он данас изгледа кзо човек који само игра улогу песника.

Мушицки је чист псевдокласичар и зна шта хоће; Милутиновић је романтичар у души који се заплео у Форме и Фразеологију класицизма. Мушицки је човек потпуно класички образован, у клавичној и псевдокласичној поезији он је „код своје куће“: он је природно, неусиљено и доследно псевдокласичар. Милутиновић је самоук, он митологију силом и невешто утрпава у своју поезију, и то његово „безприкладнг