Godišnjica Nikole Čupića

9()() ГОДИШЊИЦА

или паче чрезоуина митологија греческаја“ чини непријатан утисак лажне учености.

И затим, Милутиновић својим начином изражавања заузима особито место у српској књижевности: то је најпометенији и најзбуњенији човек чије је име забележено у српској књижевности. Вуловић је у њему гледао неку врсту Бајрона, тврдио да је сузишан лиризам убијао његову дикцију, да се он гушио од бујице речи која је куљала из његове узбуркане песничке душе, да његова поезија „вене од унутрашње ватре“. Тосу само лепе речи, које не одговарају правом стању ствари. Треба читати прилично сачувану преписку Милутиновићеву, која није писана у песничком

заносу и у експлозији бујних осећања. У прози, у мир-

ном излагању обичних, често и прозаичних ствари, Милутиновић је исто као у поезији: без икакве духовне равнотеже, пометен, збуњен, неозбиљан, пишући језиком који се исплео са руским и турским, синтаксом из које је логика изагната, стилом који час личи на детињарије а час на бунцања.

Ипак зато, нараштају који је био толико родољубив, и који је већ био дотакнут романтизмом, допадао се овај човек који се тукао за ослобођење Србије, песник у коме су савременици гледали српскога Омира и Тиртеја у исти мах, и који је својим необичним животом давао пуну илузију песника по романтичарском рецепту, ПИ ко би набројао оне силне оде које су млади људи испевали Милутиновићу од доба 1830 до 1850 године! „Сва младеж, прича Јаков Игњатовић у својим успоменама, гледала је у Симу као у сунце, и кадкад је узимала од његове свјетлости по који зрак...) И тада су га српски ђаци 1838, у будимском брду Аделсбергу, крунисали венцем као највећег песника српског. Њега подражавају млади песници, његова „Сербијанка« чита се са пиететом, његова смрт је била општа народна жалост. Али, поред свега тога, он не оставља даљега трага и не ствара песничку школу.

Јаков Игњатовић, на наведеном месту, вели: „Многи су му подражавали, али ни један срећно... Многи хтједоше црпити из његова извора, али докучише само

ђ) Дјела Јакова Игњатовића, књ. 1. Нови Сад, 1874, стр. 245. „Три србска спнсатеља“.