Godišnjica Nikole Čupića

202 ГОДИШЊИЦА којима је лЛустрија узела толико удела, настале су године мира и културног рада. И општи културни напредак осетио се и међу угарским Србима. Срби, раније малобројни на университетима, све се више одају вишим студијама. Имућно грађанство српско почиње у знатном броју школовати своју децу по гимназијама, нарочито простестанским у Угарској, и на университетима у Пешти и Бечу. Око 1830 године у српском друштву јавља се приличан број младих, редовно школованих и образованих људи, који су стекли не само факултетске дипломе но и вишу духовну културу и развијену љубав и укус за књижевност. То је доба општег научног и књижевног напретка у Угарској, доба када су Срби извршили своје културно груписање око Матице Српске, када су почели изилазити Сербсиле Лђтописи, први српски часопис у ХАХ веку, и када се у опште организовало „књижевство сербско“.

У поезији се тада јављају неколико песника: Јован Хаџић, Јован Ст. Поповић, Јован Суботић, Ђорђе Малетић, Никанор Грујић, Васа Живковић. И та група младих песника има пуно заједничких црта и идеја, они чине једну јаспо обележену идејну пи књижевну целину, они представљају групу која је доцније названа Школом „Мирног Чувства“ или „Објективне Лирике.“ П Псевдокласицизам.

Нов песнички нараштај школован је по мађарским и немачким гимназијама, у којима је настава била потпуно класичка, и где се често учило и на самом латинском језику, са нарочитом пажњом за реторику и поетику латинску. Сви ти млади људи као ђаци по гимназијама одликовали су се својим веџбањима у латинској поетици. То су чинили сви, па и сам Бранко Радичевић, познији песник ПЏута, који је као карловачки гимназист испевао једну класичарску оду, на немачком језику, у част митрополиту Стевану Стратимировићу. )

у

1) Светисвлав Вуловић: Бранко Радичевић. Београд, 1885. стр. 37.