Godišnjica Nikole Čupića

школа ОБЈЕКТИВНЕ ЛИРИКЕ 903

Јован Хаџић прича за себе како је још на ђачкој клупи показивао велику „вољу и ревност к красотама и савршенствима древности класичне.“ У својој Автобиографији Јован Суботић се хвали како су успеле његове латинске оде, а исто тако и Ноканор Грујић, који је као ђак „реторике“ и „поетике«“ 1832 и 1833 године добио неколико школских награда за своје латинске оде.

Један од нешто млађих писаца наших, који је запамтио то доба, Јаков Игњатовић, овако га карактерише.) Тада, вели он, „изучен млад Србин волио је латински него својим матерњим језиком говорити. Почеше се надметати ко боље говори и пише латински. Већа је била дика лепо чисто латински говорити него србски.“ Ти млади људи у школи учили су Хорација и Вергилија; као своје школске задатке морали су да пишу латинске оде, и отварајући листове српске наилазили су на оно што је Игњатовић доцније назвао „поетично књижевство србско у латинској форми.“ Српски писац, „напуњен римским мислима и осећањем“, тада „мислио је римски, а србски писао.“ У то доба, продужује писац Милана Наранџића, српски песници су „у римским оковима своме народу певали. Кад је човек те србске оде читао, на први поглед толики муза и богиња, које му се смешиле, мислио би да се у Кампанији или барем у салустијанским башчама налази.“

Млади песнички нараштај почео је читати и писати у доба џуне славе Лукијана Мушицкога, и сви млади имали су култ песника Гласа арфе шишатовачке. Јован Хаџић је почео 1891! свој књижевни рад Одзивом младога србскога духа на глас харфе шилшатовачке. Са класичарском емфазом он је ту поздравио „певца нам милог и пресладку песму његову«:

Но куд ми, Душе! жаром се заносиш 2

Ко дару врати с' Певчевом! Слађи нам Он је нег росне капље крину Ружици; нектар нит' цветне пчеле

У јутру купе жељније, срдце нег

Што наше сисе наука дара Твог Пресладко млеко.....7)

1) Поглед» на книжество, Србски ЛЂтопис, 1857, књ. 96. стр. 142—143. 2) Дђла Јована Хаџића. Нови Сад, 1855 књ. 1, стр. 8.