Godišnjica Nikole Čupića

9()' ГОДИШЊИЦА

Мушицки, поласкан и тронут, одговорио је Хаџићу песмом Мотеп, ез! отет. |„Светић, син свјета Минерве“). Хаџић му је нато одговорио песмом Милом Лукијану поздрав пославшему, као што је њему упутио песме, подједнако ученички ласкаве према учитељу: Србском Поети и Лукијану Мушицком (1823), Певцу арфе шишатовачке (1828) и На смрт Лукијана Мушицкога. ИМ за све то време Хаџић је према Мушицкоме у односу ђака према учитељу, иу подражавању тако му се приближио да је у једној песми могао му узвикнути: „О сродни душе духу мојему!“ Кад је Лукијан Мушицки умро 1837, Јован Суботић му је испевао читаву химну:

Свети чисте му руке аманету. О лиро тужна. Уздахни најлубљим

жалости тамне гласом који се Дала за нажним Мароном жици

Сабина, какав под црним печали Флором сиротим пристој жицама Уздахни! громка пелог рода Следовати теби ће попевка !')

Борђе Малетић је 1845 написао целу једну књигу Спомениљљ Лукљлаану Мушицкомљ. Пред самим „позорјем“ налази се засебна, студија Лукијан Мушицхи и Србство. Малетићеву одушевљењу ту нема границе: „Шта је Мушицки у свом неуморно дејатељном животу, као свештеник, стихотворац и родољубац, што је он и осим тога као ревностан и одушевљен Славен чинио ип извршио, од тако је простране и благословене знатности за Српство и Свеславенство, да га смемо без икакве сумње најзнатнијим мужевима новијег Славенства присподобити«“. За њега је Мушицки „женијалан“ песник: „Полет идеја, сила мисли, нечајаност у прелетању и савршенство изражаја, која Мушицкова стихотворенија одликују, опомињу нас на класическу Музу Орација, и праведно је Мушицки од своји почитатеља српским Орацијем назван...) Васа Живковић, у једној песми, помиње усвету лиру Ђурђевскога певца«“ и наводи „божествене речи« Мушицкога.)

ђ) ДЂђла Јована Суботића. Карловци, 1858. књ. 1, стр. 887. 2) Споменикђљ Лукгану Мушицком> Позор'е духова у едномљ дђиству. Београд, 1845, стр. ХУШ. 8) Песме Васе Живковића, Београд, 1907. Епиграм 1. Д-ру Јов. Стејићу

страна 89.