Godišnjica Nikole Čupića
ЈЕ ~ "и. "“ “> ји ~ си
5
ШКОЛА ОБЈЕКТИВНЕ ЛИРИКЕ 905
„Сви писци из Школе „Објективне Лирике«“ добри су латинисти, и баве се читањем и преводима из латинске књижевности. Јован Хаџић, још врло млад, високо цени „древну вештину“, и, идући за примерима, Гетеа, Шилера и Вилапда, и он преводи из латинске књижевности. Сама чињеница што се са латинског језика може преводити на српски њему изгледа као најбољи доказ духовних способности српског народа и савршености српскога језика. Он прича како је цензор у Бечу 1827 био зачуђен, када му је Хаџић поднео на одобрење свој превод Хорацијеве посланице Пизонима: „Зар је српски језик, запитао се задивљени цензор, до тога савршенства доведен, да се, на њему таково дело, као што је Хорацијево писмо о стихотворству, па још и оригиналним размером превести може“ И Хаџић преводи не само Хорацијево Пе атје роепса, под именом Писмо Пизонима о Пћенотворству или вбђштини сибђвноцш |Будим, [827], но и два певања, из Илијадемиз Вергилијеве Енеиде, обоје у народном трохејском десетерцу. Поред тога преводио је још у хексаметру, алкејској стопи, или у народном десетерцу, знатан број Хорацијевих ода (Сербскле Лђтописи од 1825 до 1828; Голубица, за 1839, 1840 и 1841, Уранија). Од латинских песника преводио је још Марцијала. Хаџић је поставио као главну идеју свога књижевнога рада: српска књижевност треба да се развија према класичким узорима. Класички образован, он је имао култ класичке књижевности, веру у једну европску књижевност, подигнуту на основу класичне књижевности, и којој треба да се саображавају све светске књижевности, па и српска. Он признаје сву вредност народне поезије, »али крајња би перазборитост била казати, да ми поред такове народне поезије не требамо ни припознатом древном вештином да се занимамо, нити да ту усвојавамо и на наше поље пресађујемо.““) Он тврди да су све модерне европске књижевности почињале подражавањем класичких књижевности, и кроз ту фазу развића мора проћи и српска књижевност. Као своју идеју он наводи речи мађарског
ђ) Дђла Јована. Хаџића. Карловци, 1858. књ. П, стр. Ш— ТУ.