Godišnjica Nikole Čupića

таи МР ИН 4 ; а У «

206 ГОДИШЊИЦА песника Казинција, када се овај упознао са српском народном поезијом: „Заиста тај народ, у коме такве песме постају, док се синови његове изобразе, изуче, и са класичним лепотним производима упознају, кадар ће бити чудеса у песнотворству чинити«.

И у доброј половини свога рада Хаџић је псевдокласичар, веран ђак Лукијана Мушицкога. Знатан део његових ода, еклога и поздрава испеван је у класичном размеру, са епиграфима из латинских песника, нарочито из Хорација, са митолошким речником и стилским украсима, и то у толикој мери да се Хаџић код Срба ценио као најбољи латинист и најјачи песник у латинском »„елогомерију“.

Као и Хаџић, и Јован Суботић мисли, да Срби, „без књижевног свог живота, без усредоточенога живота народног“, морају упрти очи у други који народ, упа се његовим дахом запојити и његовим гласом запевати.“ Још као врло млад био је мишљења да се на латинску књижевност треба угледати. Као ђак шестог разреда сасвим класичке гимназије »у којој су ђаци знали латински боље него ученицн ма које гимназије у Мађарској<““') где се нарочито веџбало у латинској поезији, тако да се цео разред звао роеззлз, а сваки шестошколац поетом, — Суботић је био чувен са својих „латинских продукција“ и „орација“, са успехом бавио се латинском верспификадцијом, и због тога је, како сам прича, стекао „славе незаслужене, али дотле недостижене.“ „Прозодија латинска повукла је позорност моју на прозодију немачку, а сљедство тога било је да сам почео и латинска кармина правити и немачке песме.“ “| У својој аутобиографији, као пример како се ђаком »на Пегазусу изузимао“, он наводи целу једну своју алкејску оду у част митрополита СтеФана Стратимировића. Латинске „верзове и кармина“ писао је он у току 1834 и 1835 године, али их је доцније сасвим напустио. „Поштедео сам и себе и други свет од тог песничког клобарања.“

5) Живот и рад Др-а Јована Суботића. Аутобиографија. Нови Сад, 1901. Први део, стр. 100.

2) Иста књига, стр. 104.