Godišnjica Nikole Čupića

ШКОЛА ОБЈЕКТИВНЕ ЛИРИКЕ 92007

У првим стиховима Јована Суботића, поред класичких калупа, налази се сва митологија класика и сви декори псевдокласицизма: ту је и Зевс, и Аурора, и Феб, и Венус, и Дијана, и Церера, и Веста, и Флора, и Аридна, и Лета, и Ехо, и Хесперида, и Левкостоа, и тако даље. Суботић је у том псевдокласичном маниру и када опева догађаје из српске народне прошлости, и у томе погледу карактеристична је његова Елегија на Косово. Док су наши познији песници тај предмет певали са реминисценцијама, декорацијама, а чак и истоветним реченицама из народних песама косовског циклуса, дотле Суботић овако почиње своју косовску елегију:

Син Латоне већ последњи поглед У ком пламти силне љубве жар, Пун тежења ватренога баци

На љубљени Ахеменке гроб....!)

И у тој истој песми у којој се опева »„седа древност српска“, крај ХЛУ века српске прошлости, иза жалосних нипреса пева филомела, и упоредо са Милошем Обилићем и Миланом Топлицом помиње се Јанус и Херкул. И много допније, када је псевдокласицизам у српској књижевности био мртав, Суботић се, 1856 и 1857, у својим Бечким Елегијама, враћао каткада и на „стари крој“ версификације („стих је стари, чувства, нова“). У УГ елегији, Хексаметру, он је певао:

Дивни хексаметру, дико Омирова, римска челенко, Дирнуо сам ти у част, али се љуто кајем,

Сад ти клањам се до земље, признајем ти дивну красоту, И пред светом, ево, скидам ти, бане, капу.2)

У песничким првинама Ђорђа Малетића има знатних примеса псевдокласицизма. И он преводи из Хорација, и он радо узима епиграфе из Вергилија и Мушицкога, и у његовим стиховима има и Марса, и Минерве, и Феба, и Цитере, и Аполона, и муза, и грација, и нимфа. Неколико његових песама, испеваних око 1840, писане су у класичном метру. Никанор Грујић, као ђак у Печују, био је међу својим наставницима, и

1) Лира Тоанна Субботића. Пешта, 1887, стр. 21. 2) Дбла Јована Суботића, књ. 1, стр. 174.