Godišnjica Nikole Čupića

908 ГОДИШЊИЦА

школским друговима чувен са својих ода и поздрава, на латинском језику. Једну такву његову латинску оду, Уаде, дали су штампати његови школски другови. Његове оде из 1837 и 1888 године, посвећене митрополиту Стевану Станковићу, у свему подсећају на оде Лукијана, Мушицкога. Његови први говори, ђачки поздрави важних личности, пуни су митологисања и рађени су по свим узорима и правилима латинске граматичарске речитости. Исто тако и Васа Живковић, у почетку свога песниковања, 1839 године, одушевљава се поезијом Лукијана Мушицкога, пише псевдокласичарске оде, слави 1843 Јована Хаџића »„музе достојног љубимца“ као великог песника српског, као пријемника „свете арфе«“ Мушицкога, и као „спроводника« на Парнас младог нараштаја српског. И неколико првих песама Васе Живковића, и садржином и обликом, припадају »ученом стихотворству“ у роду Лукијана Мушицкога.

Јован Ст. Поповић почиње псевдокласицизмом, и у целој својој поезији носи трагове свога псевдокласичкога васпитања. Као ђак једне класичне гимназије у којој је наставни језик био латински, он је врло млад почео писати латинске стихове. Његов биограф Ђорђе Малетић помиње како се као ђак особито одликовао у латинском стихотворству, и како га је због тога проФесор поетике и реторике називао роегатит рататсћа. "Сам Поповић прича како је још као „детенце младо“ -волећи „звуке сафиске“, стихове Алексија Везилића, песника спева О спокошноц жизни, преводио на латински :

Реван питомац царице олимпске,

Песмама ризе твојим давах римске.

Ставши пред музом није српска вила Постидна била.')

Доцније, као професор латинског језика, Поповић се још више утврдио у класицизму. Његови први погледи писани су према Лукијану Мушицкоме, кога он подражава не само у класичној матрици но и у славено-сербском језику. У једној од својих најранијих

ђ) Алексију Везилићу. Даворје.