Godišnjica Nikole Čupića

210 ГОДИШЊИЦА су почели певати као псевдокласичари. Најзад је свима постало јасно да живот, мисао и осећање једног данашњег народа који се стално развија не може остати у оквиру једне мртве културе и у калупима архаичне поезије Грка и Римљана. Чувајући увек нешто од свог првог псевдокласичког образовања, они од 1840 све више напуштају псевдоклацизам, и окрећу се на другу страну. Јован Ст. Поповић је исмејавао оне који су остајали у старој псевдокласичкој традицији, песнике ода по рецепту Мушицкога, одаџије, и, по Овену, певао :

Е одаџија, тражиш написати вечите оде,

За цело с', веруј ми, намеру постигао ту.

Јер шта! стихови немају твоји ни краја ни конца Вечност ни краја нема; вечност ни конца нема,!)

Ђорђе Малетић 1844 одлучно изјављује: „Прођимо се већ неумесног употребљавања митологије, ако не желимо да нам производи наши на одећу од сами закрпа разне боје и материје састављену наличе.“ ")

Прошавши кроз почетну и основну Фазу псевдокласицизма — који целој српској књижевности није оставио ни једно дело трајне вредности — од 1840 године Школа „Објективне Лирике«“ потпада под друге утицаје.

Ш. Немачки утицај.

Школа »„Објективне Лирике«“ у погледу књижевне културе несумњиво стоји над романтичном школом која је после ње дошла. Док су романтичари викали на „трули Запад“ и његову културу, у страним књижевностима гледали болесне појаве старих и уморених цивилизација, тражили националну културу и развијање уметничке књижевности на основу и у оквиру народне уметности, — дотле су писци четрдесетих година, као последњи следбеници европског и космополитског рационализма ХУШ века, тражили угледање на Запад и стварање српске књижевности по обрасцу великих европских књижевности.

ђ) На одаџију. Даворђ, Нови Сад, 1854, стр. 183. 2) Подунавка, 1844, стр. 26.

ме