Godišnjica Nikole Čupića

775

ШКОЛА ОЕЈЕКТИВНЕ ЛИРИКЕ 9415

изглодале се, а певци, једнако туђе и неприродно црпећи, у њему и сами се исцрпели...“')

И та је реч тачна: подражавање немачкој књижевности, као модерној и ближој, значило је несумњив релативан напредак према дотадашњем подражавању класичкој књижевности. Али и то је било само једно подражавање, „слепо подражавање туђинства“. И под паралелним, управо под у суштини истим утицајем национализма и романтизма, песници су почели тражити узоре у својој средини. И тако после латинске и немачке књижевности, нови песници окрећу се и трећем извору: српској народној поезији.

М. Утицај народне поезије.

Наши писци са краја ХУШ века, из својих рационалистичких идеја, нису марили за народну уметност. Почетком ХТХ века, под утицајем европског романтизма, Срби почињу осећати вредност своје народне поезије, поносити се њоме и поступно подражавати јеу уметничкој поезији. Димитрије Давидовић писао је у Новинама Сербскимљ још 1!818.: „Нас мрави подилазе, кад јуначке песме слушамо, и коса нам расти, а очи сузама се пуне, кад нам слепац србски наше запева“ (стр. 704).

Од новијих песника Сима Милутиновић обраћа пажњу на народну поезију, и, у исти мах кади Вук Караџић, скупља и штампа народне песме. Али код песника који се јављају око 1830 године, види се велико интересовање за народну поезију, и први пут код њих народна поезија почиње утицати на стварање уметничке поезије.

Јован Хаџић воли народну поезију, али на свој начин, не искључујући због тога класичке и стране књижевности, као што ће доцније чинити романтичари. „Лепо је, вели он, наше народно певство, оно је огледало наше природе, краснозвучни одјек душе и срца нашега. Оно нас подиже и осветљава, и даје нам силу и важност које се многи народи лишавају...““) Али

1) Србска Лђтописљ, 1857, књ. 96, стр. 147—148. 2) ДЂла Тованна Хаџића. Ењ. П, стр. Ш.