Godišnjica Nikole Čupića

916 ГОДИШЊИЦА _

Хаџић држи да народна поезија показује само урођене песничке способности, естетичке предиспозиције српскога народа, да је она само једна повољна погодба, ва рад, а не сам рад, да она тек има да се облагороди „класичним древним лепотним производима“, да се тек култивише и упути у исти правац у коме су све књижевности просвећеног народа. И то схватање значи компромис између рационалистичког одрицања народне уметности п романтичарског обожавања народне уметности. Само, као и у свему осталом, тако и у овом питању, Хаџић и његови песнички другови ипак су више у идејама ХУШ века, и ако би имали да бирају између слепога гуслара и Хорација, они су пре за писца Атз ровиса. 5

Хаџић пада на врло интересантну идеју да Омира преводи у размеру српских народних јуначких песама. С погледом на „велику ону простоту«“ Илијаде, на њен херојско-патријархални карактер, онтврди да би се »Омир много лакше и боље на србски језик превести

могао, него и на који други што је преведен, и то_

духом и начином простим, т. ј. народни наши песама,.“" И почетак његова превода гласи:

Јарост певај, Богињо, Ахила, Еј Ахила, сина Пелејева, Којино се љуто расрдио, Чинећ Грком јаде нечувене....

Преводећи 18926 године један оглед из Енејиде, он то чини и у размеру оригинала, и „као неко мало покушеније“, „по начину јуначки србски песама“, у народном трохејском десетерцу. Он то чини што налази да је природно: уда Србин Србину србским гласом и равмером пева“.

Што је најкарактеристичније, човек који је потоместву представљен као заклет непријатељ свега што је Вук Караџић бранио, тај исти Хаџић, не само да је тако ценио народну поезију, но је често и подржавао. И он је у тим идејама био још у доба када је псевдокласицизам био у пуноме јеку, и када су учени људи са презирањем гледали „слепачке и говедарске

1) ДЂла Јована Хаџића, књ. 1, стр. 165.