Godišnjica Nikole Čupića
918 ГОДИШЊИЦА
која је на наше учено стихотворство дјејствовала, и све једнако и све већма дјејствује. И ово је само на наше добро: само би нуждно било, да се нађе који дух који да нам покаже, како треба народне песме сматрати, на шта ваља у њима гледати, и како се има учено стихотворство на њи пресадити.“ ') = То су његове теоријске идеје. А у почетку свога
песничког рада, још 1836, он је певао Срећан пут Музама :
Нећу више музе звати
Које србски не разуму
Већ су оне остариле...
Нека други њих дозивљу,
И пиплејску струју пију;
Мени оне не требају,
Нити води Пегазове.
Нећу певат Римљанима
Ни свирати Латинкама
Већ Србљима неженатим Српкињама неудатим...
Око 1840 нису ретке његове песме у народном духу. Нарочито у познијем песничком раду Суботићеву, око 1856, има читав низ подражавања народних песама, често са читавим реченицама из народних песама. Такве су му, већим делом Песме за посао џи игру, „Кетелачке :
Помоз' Боже и Божићу,
Ој Бого, ој Божићу,
И пречиста мајко божја,
И Јоване, божји куме....
Такве су песме које он назива сељанским, и којима на чело ставља епиграф: „Само своју срећу и тугу Вако пева пољу и лугу.“ Сами почетци казују колико су то песме постале из народних песама: „Устанидер, уран Смиљано — и русу косу очешљај“, „Шта се оно сјаје — у дикиној башти«“, „Пораниле девојке — Јело ле! Јели, добра девојко, о Јело“, „Сејале девојке шестопер калопер“, и тако даље.
Код Ђорђа Малетића има истих тих подражавања народној поезији, као у песми Момче и девојче, а нарочито у његовим епским песмама.
1) Сербскта ЛЂтописљ, 1847, књ. 76, стр. 108.
-.