Godišnjica Nikole Čupića

918 ГОДИШЊИЦА

која је на наше учено стихотворство дјејствовала, и све једнако и све већма дјејствује. И ово је само на наше добро: само би нуждно било, да се нађе који дух који да нам покаже, како треба народне песме сматрати, на шта ваља у њима гледати, и како се има учено стихотворство на њи пресадити.“ ') = То су његове теоријске идеје. А у почетку свога

песничког рада, још 1836, он је певао Срећан пут Музама :

Нећу више музе звати

Које србски не разуму

Већ су оне остариле...

Нека други њих дозивљу,

И пиплејску струју пију;

Мени оне не требају,

Нити води Пегазове.

Нећу певат Римљанима

Ни свирати Латинкама

Већ Србљима неженатим Српкињама неудатим...

Око 1840 нису ретке његове песме у народном духу. Нарочито у познијем песничком раду Суботићеву, око 1856, има читав низ подражавања народних песама, често са читавим реченицама из народних песама. Такве су му, већим делом Песме за посао џи игру, „Кетелачке :

Помоз' Боже и Божићу,

Ој Бого, ој Божићу,

И пречиста мајко божја,

И Јоване, божји куме....

Такве су песме које он назива сељанским, и којима на чело ставља епиграф: „Само своју срећу и тугу Вако пева пољу и лугу.“ Сами почетци казују колико су то песме постале из народних песама: „Устанидер, уран Смиљано — и русу косу очешљај“, „Шта се оно сјаје — у дикиној башти«“, „Пораниле девојке — Јело ле! Јели, добра девојко, о Јело“, „Сејале девојке шестопер калопер“, и тако даље.

Код Ђорђа Малетића има истих тих подражавања народној поезији, као у песми Момче и девојче, а нарочито у његовим епским песмама.

1) Сербскта ЛЂтописљ, 1847, књ. 76, стр. 108.

-.