Godišnjica Nikole Čupića

22() ГОДИШЊИЦА

онај строг судија, који предмет од предмета по својствама разликује, које ствари цепа, части дели, и сајуз испитује; што је у јестеству скопчано, то и у мислима веже, прилична својства слаже, неприлична разлаже, и тако пристојан избор ствари чини и у ред ставља, те вкус управља и наставља, силу уображења, под уздом држи, да своје пределе не пређе, који су предмети на истини основани, и внутрењу цену и важност у себи имају, те само допушта да их ова својим чудотворним огњем у леп внешњи облик прелије и преобуче.“ У том свом рационалистичком схватању улоге разума у уметности, Хаџић иде још даље. Разум за њега није само врховни регулатор укуса и маште, он даје основ естетици, он изводи „постојане закона лепога“. Он осуђује оне српске писце који су дотакнути пагубном романтичном струјом, и који у својим делима дају места „чувствителности и проливању суза.“ То није достојно, тврди он, разумних и образованих песника. „Учених стихотвораца је званије много трудније, много теже, не толико због начина и способности, колико због пространог и основаног познанства ствари. Од њих се иште особити онај дар природе, да сила уображења, вкус и разум у оном опредељеном кругу сложно и дружевно раде; осим тога се онај исти дар науком и искуством "обогатити мора, да предмети важност, јасност и светлост отуда добијају. Разум њихов мора кроз средину ствари проникнути, све частице раздробити и разпознати, дуго сматрати да се облик лепотних производа на истини и важности оснује, и целој природи човеческој тако преда, да се чини да једна природа другој говори, с целим духом својим ову задуњује.“ И он је одсудно против оних који „чувство, срце и уображење за саветнике и судије узимају.“ Они су за њега на „пагубном путу,“ и он хоће да их врати „извору истине, науке и искуства,“

Али најпотпунија и најпрецизнија естетика целе Школе „Објективне Лирике“ налази се изражена код Борђа Малетића, који се може сматрати као теоретичар њен, а кога је, педесетих година, Љубомир П. Ненадовић сматрао за највећег живог песника српског. Малетић је сасвим у идејама сувремене естетике немачке. Он је писао у доба када је у словенском свету нестало оно