Godišnjica Nikole Čupića

929 ГОДИШЊИЦА

штампане у Голубици. Човек од темперамента, и живе маште, Радишић је у своју поезију уносио нечега романтичнога, готово Фантастичнога, ако то нису била само подражавања ексцентричностима Симе Милутиновића. Малетићу је то изгледало као књижевна јерес, као огрешење о законе естетике и апсолутне лепоте у које је он тако тврдо веровао, и да би за време остао на пут опасности романтизма, он је изишао са тим начелним и борбеним чланком.

Малетић се, пре свега, жали што се код Срба поезија не узима тако озбиљно као што заслужује. Поезија, која би требала да буде духовни подстрек и душевна храна озбиљних и мисаоних људи, да „као невидимо божество са висине лепшега света на срце и душу нашу дејствује“, постала је лака и неозбиљна забава површних духова. Место да у њој влада разум и да тражи истину, у њој су завладале „худа чувственост«“, „лажно одушевљење«, гола машта и празне речи. „Гди само несташна игра силе уображења своју владу показује, и где су само празне речи, без смисла, без предпостављене цељи, без икаквога реда и свезе у стихове дотеране, на други, тим образовани човек никакне ране за себе неналази“. И зато што се поезија почела ценити са спољашње, чисто Формалне стране, природно је да се у српској књижевности стали јављати људи. који држе уда стихотворац и без науке постоје и да се исти у изражавању чувства своји никаква правила придржавати не треба, почем му само чувства његова за правила служе...“

Малетић у тој одлучној критици романтичнога схватања поезије допушта да се човек рађа као песник, да су сва естетична, знања и правила без талента само мртво слово, али он удара нарочито гласом да »један само дар стихотворства, без нужднога знања, чиста од предрасудака срца и углађеног вкуса, никаква код нас и нигде пожељена успеха не чини«. Прошло је доба када су људи певали као што тице цвркућу, „кад су стихотворци једним само духом природне невиности свој жар свети чувстовања као електрическу себи подобни невини слушаоца уливали“. Дошло је доба цивилизације и разума: „са разбуђеним чувством самога. себе, своје унутрашње слободе и учења попео се