Godišnjica Nikole Čupića

ГОДИШЊИЦА

~ - - ж 3 К 5 па # -- За ге. А ЗЕНОНА

свјетлом науке просветити, ако жели да себи и роду од ползе буде...“ |

Малетићево гледиште на поезију је јасно. Верујући у вечитост и непроменљивост закона естетике, у постојање једне апсолутне лепоте, он не дели етичко савршенство од естетичког: оно што је рационално у поезији он претпоставља оном што је емооционално, оно што је опште оном што је појединачно, оно што је објективно оном што је субјективно. Његово схватање поезије је идеалистичко, рационалистичко, етичко, објективно, и у пуној противности са сентименталном

субјективном романтичном поезијом. И са тога гледишта осуђивао је он не само Вукашина Радишића, који није ни био песник, но и целу романтичку школу, гледајући у њој једну књижевну јерес, корупцију „вкуса“ и појаву дегенерације духова и душа.

Код свију песника Школе „Објективне Лирике“ јасно се виде те исте идеје. Јован Хаџић био је песник главом а не срцом; у основу ладан и трезвен човек, оскудан у емоцијама и готово сасвим без маште, он је писао стихове исто онако ладно као што је преводио параграфе за Грађански Законик. Знатан део његових песама има пригодан карактер, јер песник, имајући мало маште, мора да се прихвати за поједине, људе или догађаје. Исто тако, код Јована Суботића осећа се студена разумност, оскудица надахнућа и непосредности. То су стихови једног образованог и трудољубивог човека, који је умео брзо и вешто да асимилује све оно што је спољно и Формално, али који није био у стању да проникне. да дубље осети и јаче стране. Ладан и по својој природи, присталица објективности у поезији, Суботић нема праве лирике. Оно љубав није певао као млад човек, када је могао осећати, но као зрео и сталожен човек, када је љубав за њега била једно опште књижевно место. Та љубав је нешто без израза, одређености и снаге, без стварне подлоге, без животне садржине. Он не пева жену коју воли, догађаје које су се десили, осећања која су врила у њему. Он пева ону општу књижевну, или боље рећи књишку љубав, оно опште осећање љубави које су трубадури и Петрарка завештали познијим песничким поколењима. У тим »објективним<“ песмама не пева се