Godišnjica Nikole Čupića

296 ГОДИШЊИЦА

тивни лиричар“, човек који је требао да спасе српску књижевност од »худе чувствителности«“ и да на пут изведе „заблудивше«“ песнике млађег нараштаја, уважени свештеник који је проповедао дисциплину душе и мржњу плотскога живота, почео је говорити језиком романтичарских љубавника из романа Жорж Сандове, истичући „светињу страсти“, право јединке на своји пун живот, једно потпуно индивидуално схватање у скроз субјективној поезији.

Са Живковићем Малетић није имао среће. И он је као на наду умируће Школе Објективне Лирике гледао на Никанора Грујића. 1857 писао му је он: „Буди достојан пријемник Мушицкога. С Мушицким паде наша дидактична поезија, које се узалуд трудио оживети покојни Поповић у његову Даворју. Поврати нам дакле ти дидактичну поезију у целој њеној красоти“.

У залуд је Малетић призивао. Грујић није осећао ни снаге ни воље за такав посао, Живковић је сасвим дезертирао у романтику, а Јован Ст. Поповић је у Даворју дао дело субјективне меланхолије, романтичарског песимизма, дело личнога надахнућа.

Већ педесетих година наша објективна лирика била је мртва, а најбољи међу њима, Ј. Ст. Поповић и Васа Живковић падали су у грешну субјективност, састављајући тако своју школу са младом романтичарском школом.

МГ Општи поглед на Школу „Објективне Лирике«.

Школа „Објективне Лирике«“ или „Мирнога Чувства“, школа предромантичарска и антиромантичарска, отпочиње од прилике 1830, до свога врхунца достиже око 1840, потом опада и животари од прилике до 1860 године, када су је млади и бујни и даровити романтичари сасвим потиснули. Од старијих песника на њу је, бар у првоме почетку, утицао Лукијан Мушицки са својом псевдокласичком поезијом, доцније она потпада под врло јаке утицаје немачке поезије из почетка ХТХ века, Шилера у првоме реду, а најзад на њу знатно почиње утицати народна поезија. Ова школа схвата и истиче значај књижевне културе. Рационалистичка и запад-