Godišnjica Nikole Čupića

946 ГОДИШЊИЦА

своју снажну мишицу. Ја сам био освојен, дах ми је стао слушајући га; питао сам се како ли тај човек говори на својем матерњем језикуг Урнебесни аплауз који испуни високе просторије, после говора Бјернсонова, разведри јек националне химне коју Норвежани узеше певати. Сви се дигосмо. Глас је водио Бјернсон дајући такт руком, а помагале су му његова госпођа, и ћерка |жена сина Ибсеновај, једна лепа и интелигентна плавојка, које су до њега при врху стола биле. То беше дивна слика, и остала ми је жива и мила у памети.

Било је после тога још више лепих здравица и речи, али је нарочито обратила погледе на себе нека госпођа, д-р Јакобијева. Мислим да је била из Немачке, а на жалост и да је умрла, омалена, лепушкаста дама, црне косе и очију. Она је говорила о правима жене, и о дужности свих просвећених људи да раде на том, да се жене и људи изједначе пред законима и у политичким правима. И ја и мој земљак мислилисмо да кажемо коју реч, али смо се предомислили; ја одмах после сјајног Бјернсонова говора, а мој друг који је, Бог да га прости, био куражнији од мене, истом после беседе д-р Јакобијеве.

УП

У „програму“ тог дана био је још и излет на Холменколен, у бреговима повише Кристијаније. За нас, странце, наручено је преко стотину кола, јер онда није имало за тамо, као данас, ни железнице ни трамваја, и утврђено је да се пође од универзитета у 5 часова по подне. Ја и мој земљак добисмо једна лака отворена кола, с добрим Гудбрадилским коњима и ливреисаним кочијашем. Време је било топло, али жегу, која је тог дана дотерала до 30'С, разхлађивао је поветарац што је са северо-запада, с планина, допиривао. Дугачки низ кола вијугао се кроз улице предграђа, час пењући се уз узвишице а час спуштајући се у удолице. Пролавпли смо поред многих нових кућа и вила, на којима се још радило, поред зелених ледина које још не беху изидане; на улицама и двориштима стрчале су из земље, овде онде, велике стене од шифера