Godišnjica Nikole Čupića

| Београд за време балканског и великог јевропског рата 129

и паде мрак, онда је било ужасно. На све стране силна ватра "да пламен лиже до неба, чини ти се цео ће Београд да изгори. А нити се може гасити ни угасити. Јер прво воде нема: водовод је опет покварен, а није још оправљен. Цео може изгорети и Двор и Београд, а да се не може ништа помоћи. И још пуца непрестано, и гранате падају свуд по Београду, као да навлаш хоће да запале и оно што још не гори!...

О, тешко нама! Шта можемо да радимо! Најбоље би било, да нисмо овде и да ово не гледако.

Овако, гледамо како нам гори ваде ар. гори нам кућа над главом, а помоћи јој не можемо; него стојимо скрштених руку. И можемо само да плачемо као код драгога нам покојника, који умире а ми му помоћи не можемо. Па њега барем можемо трљати и миловати, а Београду не можемо ни то ЧИНИТИ.

Данашњи дан заврши г. Кохоут.1) |

Полегасмо тужним срцем и мртви уморни од данашње

1) Ово је био млад један Чех, радник у кобасичарској радњи. код Росулека. А седео је у истој кући, у којој и ми седимо. Жена му је радила кројачки занат, и били су красан пар људи, и добре комшије. Али сад је она била у Прагу, а он остао сам. Он дође с једним другом после 6, а пратио их је један жандарм. Зачудих се и ја кад га видех. А он одмах поче, поплашено и узбуђено:

— Г. професоре, ја сам као аустриски поданик интерниран... сви смо ми интернирани тамо у Окр. Команди... Тамо нас има пуно... Па данас после подне ударила граната баш у собу где смо ми били, те многи погинули... И ја бих погинуо, да сам ту био, него сам срећом био отишао на воду... Па, сад бих хтео с овим мојим другом да идем да ноћим у Бајлоновој Пивари, а они ме из Окружне Команде упућују у кварт!...

— А што у квартг запитах ја.

— Зато, да не побегнемо! одговори он.

= је л' то, војниче2 запитах ја жандарма.

— јесте, одговори он важно.

= Е, лепо; кад је то, онда ти ја стојим добар, да ти они неће побећи. И ако ти сутра они не дођу сами где хоћеш и кад хоћеш, ти дођи па води 'мене..

— Лобво! Господине, кад ти велиш, и кад их ти повнајеш, онда нека их нек ноће где хоће, па сутра нек дођу сами у команду!... рече жандарм, салутира по војнички и оде. Г. Кохоут с другом остаде, и није могао да ми се назахваљује за ово „добро“, и да ми се наприча данашње страхоте и ужаса што га је начинила граната у Окр. Команди и њиној соби.

Сутрадан су обојица као тачни и образовани људи отишли још пре времена, и моје је јемство било потпуно сувишно.