Godišnjica Nikole Čupića

Београд за време балканског и великог јевропског рата 151

него сам читао новине „Правду“, „Депешу“ и „Политику“, и из њих записујем све главније ствари у свој дневник.

Ево је 11 сати прошло и наш градлија још грува. А на шта 2 Не знамо; нико му не одговара. Госпа Ружа долази с пијаце и прича, да су наши синоћ сузбијени, јер нису имали топова. А оно ноћас је ишла уза Саву једна ратна лађа с два шлепа, па иаши пуцали на њу, те шлепове потопили, а она умакла горе Ади. Ено је и сад горе!.., Наши на јуриш отели од Шваба 7 топова с муницијом, те после с тим пуцали на њих... И куми причала њена новинарка, да су наши сузбијени и ноћас пребачени из Земуна на нашу страну. Око 11:/»престаде наш градлија, и до 3 сата ништа се не чу. А око 4 опет пуче неколико, чини се опет с града. Занимљиво је, да се данас не чу ниједна пушка ни њихов топ. И ноћ прође на миру.

17. сепш. среда. Дан леп. Обучем се и пођем право за дрва на Дунав. Кад сам био код Св. савског Дома угледам један монитор на Дунаву спрам Земуна, где се измакао чак на супротну страну па непрестано пуца.

Ту, на улици, беше војник (стражар), који не да даље Граду да се иде. ја га запитах :

— На шта пуца, Бога ти, војниче, онај монитор2

— На Земун, Бежанију и оне положаје по зади, одговори он.

— А зашто тамо пуца2 упитам ја.

— Мисли, да има наших! одговори он.

— А зар нема2! запитах ја даље.

— Веле да нема; да је одступила наша војска! А не знам! одговори он, слежући раменима.

— А би ли они пуцали на своје2 запитах га ја.

— Не би, одговори он.

— Ако нису наши тамо, нису ни њини, рекох му ја.

— Тако је! одговори он са свом поузданошћу и радошћу, што нађосмо тако згодан одговор. А за већу сигурност он додаде:

Да су они тамо, гађали би они Београд не би они ' ћутали....

И ја одох на дрвару М. Николића иза Дома и узех дрва и однех кући на миру; и за све то време не паде ни на Београд ниједна граната. Затим одем на пошту, која је сада била у Трећој Гимназији, па преко Тркалишта и Палилуле