Godišnjica Nikole Čupića

154 Годишњица хову!... Ујутру ниједнога није било, ни онога што је дошао да види како је, ни онога који је дошао за мало „топлих ствари“...

25 сепш. четвртак. Све мирно до 0. Тада почеше да. придолазе нове избеглице, а пола их се веле, вратило још од Ресника, кад су чули за јучерашњу пуцњаву. А ми већ почињемо да се поносимо како смо „јунаци“ па се „не бојимо,“ а њима да се смејемо, како су кукавице па не смеју својој кући да дођу!

Око Аде Циганлије су се ваздан чуле пушке па каткад и по нешто крупније. А око 4 после подне поче и наш „градлија“ да грува. За тим почеше као обично и с монитора да долећу и падају на Град и преко Града око нас. И то потраја добар сат. Ми смо имали 3—4 гошће, које у Нишу и Скопљу зову „побегуље“ и које су јуначки дошле кући и опет се дивиле нашему јунаштву, а ми се смејали њиховој страшљивости. Срећом њиховом увече престаде све и ноћ проведосмо на миру. Али су ипак једва дочекале јутро и гледале да измакну што пре барем преко Топчидерског Брда.

26 сети. пешак. Од јутрос беше мир, но до 10 а сад дође Христина с пијаце и вели: „Ено већ монитор започиње кавгу отуд од острва; али меци му падају негде далеко те се не чују. Али се свет опет узнемирио, те се жури кући....

У 11 дође Боса и вели: „Знаш, тата, на шта пуцају 2... На стругару. Тамо граде чамце, а они мисле за прелаз, па не даду“.

А ноћашња ноћ прође сасвим на миру. Али од бежанаца и „побегуља“ нема више никога у Београду....

27 сети. субоша. Данас смо газдан срећно прошли без икакве пуцњаве, па се ни ноћу ништа није чуло.

28 септ. недеља. Киша. Зато не излазих. И данас прође и дан и вече и ноћ без „концерта“.

29 сешш. понедељак. Топови су почели да грувају још пре зоре и грували су непрестано, али не знамо одакле и на шта. Обукох се, да идем на пошту. Кад сам био у Кнез-Михаиловој улици изиђем на Обилићев Венац, одакле и чујем и видим и пушчану борбу на Бежанији и да суделује и наша артиљерија и с Града и с Бановог и Топчидерског Брда. Хтедох преко „Зеленог Венца“ Теразијама, али ме војник врати, вели, није слободно — падају овамо! Онда ударим Космајкском