Godišnjica Nikole Čupića

15 О млекарској производњи 213

ством пре је могао послужити као разлог за што јаче развијање млекарске производње, него ли што може служити као разлог за правдање досадашњег слабог развитка те производње. Требало је само имати за то више увиђавности и развити више усталаштва него што је досад стварно било у Србији тих основних чинилаца за сваки жељени привредни напредак.

На тај начин, сразмерна малобројност крава музара, њихова веома слаба млечност и неразвијеност производње крављега млека па и целокупне млекарске производње у Србији не могу се стварно оправдати ни једним од оних природних и привредних чинилаца, који, јаче или слабије, утичу на систем пољопривреднога газдовања у појединим земљама и који се никад не смеју занемарити, ако се жели да газдује разумно и успешно.

Али, ако није могућно оправдати ту чудну појаву чисто привредним па ни природним разлозима, није немогућно, бар донекле, објаснити је. То објашњење може се наћи, у главном, у овим двеме неоспорним чињеницама: 1) у предрасудној навици српских пољопривредника да више полажу на мужу оваца“ а у неким (особито југо-источним) планинским крајевима и на мужу коза, него ли на мужу крава; — и 2) у веома слабој рачунљивости пољопривреднога света у Србији.

Напред је већ споменуто, да има пољопривредника у Србији, који сматрају чак и грехом мусти краве. Срећом такви случајеви спадају сада све више у изузетке. Али, где се у том погледу не иде баш тако далеко, ипак је мало пољопривред- ' ника, који приступају редовној мужи крава за време дојења телади, т. |. онда баш, када је лучење млека најобилније. Па и после одлучивања телади ретко је где мужа правилна и дуготрајна. Познат стари обичај бачијања скоро нигде се не предузима помоћу крава. Све је то, међутим последица некадашњих предрасуда и наслеђених навика.!) Тако је од прилике

1) Примера ради, довољно ће бити овде навести само причање / Наћп-а, у његовој књизи Кејзе хоп Вејргад пасћ зајошк (по 2. издању, 1868. год,). На путу кроз лесковачку област (1858. год.) овај одлични познавалац ондашњих прилика на Балкану наводи, између осталога (::стр. 59 и 60), како се тамо „домаће говече никад не употребљује за мла карење“. „Највише — вели даље ако се музу биволице“ а тамо где

биволица нема, „православном сељаку (дет гпестасћеп Ваџегп) звони