Godišnjica Nikole Čupića

ЉУБОМИР КОВАЧЕВИЋ

Међу Ваљевцима из свих крајева има један посебан тип људи, који у локалној ознаци носе име «занимљивих», а које, мимо све друге њихове околине, карактерише стална посленост и доследно искоришћавање те врлине. «Сви они», казује једно излагање, «имају духа, стварачке моћи и иницијативе». За успех посла служе се свима поанатим средствима, а по потреби стварају и нова и подеснија. «Овакви људи не знају шта су то материјалне оскудице, почем њихове послене руке не знају за одмор и узалудно траћење времена. Чега се год лате у животу, при оваквим особинама, одлично им испада за руком».!

Један такав ваљевски човек беше и Љубомир Ковачевић. Њему, рођеном 4. јануара 1848., као да беше суђено, да уз своје личне датуме веже најважније моменте из наше новије хисторије. Рођен за првог малог европског пожара он је седамдесет година доцније умро на завршетку једног од најстраховитијих светских обрта вредности. Лично је био учесник у оба српско-турска рата 1876 8. а при првом победоносном походу српске војске у маћедонске долине изгубио је јединца сина.

Син сеоског попа у ваљевској Петњици он је у месту рођења свршио основну школу, а гимназију најпре у Шапцу, а после вишу, заједно са Великом Школом, у Београду. У оскудици, нарочито после очеве смрти, која га је затекла усред гимназијских студија, он је морао с муком да се пробија кроз живот испомажући се са 10-—20 динара «благодејања». «Што у тој борби са сиротињом није подлегао», казује он сам, «има да захвали својим наставницима, покојном епископу шабачком Гаврилу и

'Љ. Павловић, «Занимљиви људи». (С, К. Гласник, ХХУП, 1911., стр. 268—276.

19