Godišnjica Nikole Čupića

" гословенске Академије)!)у као већина почетника и добро-

ар ратитетде је е прианун по Доћи рт пи

| 2 | већи део Црне Горе, Боку Которску и део Херцеговине. Ковачевић нам нигде не казује шта га је потакло да напусти то своје најмилије занимање -—- стари Будмани се, на пример, до краја живота стално бавио математиком као најдражом дисциплином -- и да узме специјално хисторију као главни предмет својих зрелих студија. Јер, осим ботаником, он се занимао и алгебром (предавао је чак тај. предмет) и врло се много бавио и филологијом и тим својим радом и ушао је управо у област науке. Као ђак скупљао је народне песме, загонетке, басне и нове у Вука незабележене речи, (од којих је један део послао за Рјечник Ју-

намерних дилетаната, који су се трудили да спасавајући . народно благо помогну мало и свом гласу. Највећи део нових загонетака у Новаковићевој збирци потиче од Коваче; _ вића и то се са захвалношћу спомиње. Поред тога, објавио је у Јагићеву Агећју Рат зјаујзеће РћПојоле Ш, 1879., један цењен и успео приказ Масингова дела о «Главним облицима српско-хрватског нагласка» са новим и исправним тумачењем двосложног акцента.2) Хисторијске радове почео је да објављује као већ зрео човек, равно у тридесетој години живота, односно 1878. 2 Почео је тим, што је кушао да провери или утврди или измени извесна хронолошка дата и друге податке, тражећи: које је године умро Немања; кад је умро краљ Милутин; кад је умро Стеван Првовенчани; да ли је Св. Сава умро 14: јануара 1237; кад је краљ Владислав изгубио престо; докле је краљевао Урош 1; колико је година Драгутин био врховни краљ српски и т. д. Има, исто тако, врло много прилога за исправку или утврђивање хронологије разних. листина, као Радосављеве из 1234. или Владисављеве из 1288., или да раније приписивање појединим личностима ревидира, као што је случај с писмима Милутиновим у Мопштепја Зегћса бр: 51, 52 и 53, која су погрешно означена као повеље његова оца Уроша, и сл. Од тих малих прилога највише је изазвао говора и интереса код шире публике чланак, којим је утврђивао, да Вукашин није убио

1) Вјестик, УП, стр. 958. 2) Ср. М. Решетара, Атсћу Гаг зјау. РћПојоше, Х1Х, :1897., етр. 577—581.