Godišnjica Nikole Čupića

Љубомир Ковачевић | 293

рад, он га је износио с толико покрета и страсти, да је саопштење буквалло добило и ноге и руке и гест жива акта. И ако се то не опажа у списима, они ипак дају неподељен утисак о пишчевој сконцентрисаности на ствар и о том, да су они били предмет свестраног и пажљивог и врло комбинованог размишљања. За потврду тога треба само, примера ради, прочитати његово трагање за Брсковом и све моменте, које је при том узимао у обзир, па да се види, каквим све комбинацијама и случајностима и испитивањима долази он до својих закључака. Од свих наших хисторичара ниједан није имао толико довитљивости и способности, да је тако вешто, и врло дисциплиновано уз то, употреби за корист проучаваног питања.

Нарочито ваља истакнути и његову патриотску активност и знатне услуге, које је чинио народној ствари. Са људима из Старе Србије и Маћедоније мало је ко имао толико веза као он и мало је ко чинио више од њега појединачних услуга и користи, које, истина, немају великих гестова, али одлично служе, лишене личних рачуна, јачању привржености матици националне акције. Људи из Босне и Херцеговине добро су познавали Ковачевићеву љубав за њих и многи од њих имају само њему да захвале могућност за своје образовање и успех у животу. За време велеиздајничке парнице у Загребу 1909. он је лично ишао, да се обавести о ствари и дао посебну књигу, да помогне Србе у обрани. Најзад, његово ретко прегарање јединца сина, кад је у питању општи народни успех, његов растанак с њим на београдском гробљу пун бола, али још више пун поноса, иде у класичне примере старих патриотских врлина.

Као ђак, како сам спомиње, у духу тадашњих људи нових идеја он се бавио најрадије ботаником, као делом онда нарочито цењених природних наука. Сам Панчић запазио је ту његову добру вољу и изабрао га једне годинс, да га прати на ботаничкој екскурзији Борач— СтоловиСтуденица —Рашка-—Копаоник— Крушевац. Потакнут Панчићем он је зажелео и да изближе позна српске земље и с тога је-1875., у години невесињског устанка, пропутовао