Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

1. СТЕЈИЋ О ВУКОВУ ПРЕВОДУ „НОВОГА ЗАВЕТА“ 479

демји селопити ин потрудити. Тако јесу исто млоги петлали, „правили“ и „кварили, “ кнђижевнеш езмељ Нбмаца; али су се само поредђ ни и после ни могли полвити Готшедљ, Бодмерљ, Геллертђ, Лессинтљ, Халлерђ, Аделунгљ; као што безђ полузналица и манљи духова нису могли ни Ломоносовљ, Державинљ, Карамзинђ, Пушкинљ и др. т. руссе кнљижевнши езмЕељ начинити и довде га, гди се онђ садђ налази, изобразити. 6' ди дакле то какво чудо, или, е ли то само нашљ, единЕ! „прије нечувен покор на свијету,“ што в досадђ кодљ насљ млого „ковкаквЕг“ само езнвословни кнљижевника бвло, а мало онаковм, као што в (050) на прим. Доситеџ, Раићђ, Мушицез!, Давидовићђ, и што се садљ само — т. Вукљ на гопачке ноге доволђно оружанђ диже, да намђ каже, како се нашљ езнељ „квари,“ како ли „прави 2“

Одљ „кнљижевника'“ произлази „Енбижество,“ а ИзЗЂ ОВОГЂ „просвђта“ народа. Народђ може имајти свом езмЕљ, али кнрижества СВОГЉ 15 безу внљижевника не може онђ никако имати. Кажи ми, шта в народђ безђ внђижества, па ако 'ће му езмељ како чистђ и правиланљ бтти 7 И опетђ морамо слушати, гди се на наше киљижевнико виче! зашто2 што не пишу као што простђ народљ говори! Они „кваре народи ЕЗМЕЂ:“ ОДЂ нБи 6 „тобожна цивилизаца И назовипросвђта“ у нашемљ народу! И то јоште смћло каже (Орбскећ кнњњижевнико!! Тако изљ треба, тимђ налшимљ внљижевницима; кадђ нису вредни бели, као какви чудотворци, одеданшујто своћ народљ сасвим» и подтуно цивилизирати п просвфтити, па то јоштђ „нашијем чистијем народнијем језиком :“ болћ да су сћдили сђ миромђ, па оставили тан своћ народђ, како се затекао, да баремђ говори свом езељ нашки и чисто, вдивљ словомМљ, да буде и остане — као Херцеговци! — И васђ молимљ, господине, да разберете, како су се и други народи „цивилизпрали и просвђфтили,“ или баремљ како се дцивилизирајо и просввћуо они народи, кон 'су данасљ управо или одљ прилике као што смо ми Орблљи! Да, ве 05, као особитљил родолмобацљ, желили, да 'смо ме болби, паметши и срећши. Али проммелите само мало, 6 ли то могућег — —

Нето оставимо то за друг! путљ. Садљђ само да видимо у кратко, шта јсу наши „книжевници“ досадђ за нашљ вљиљ урадили, и шта нама, као кнђижевницима и одсадђ радити треба.

Они 'су нанпре увидили, да стари или црквени „славенси “ ЕЗЕЉ је еЗМЕЉ за кнђижество народа ОСрбскога.

То увидивти и признавши почели 'су писати кнђиге за, СОрблћ нашимљ живмиљ народнтмо взшкомљ; а коловођа у томљ бо имђ е незаборавлђјини србски Анахарсисљ, Доситен Обрадовићљ, Банаћанинљ 17 изЂ Чакова.

Али како оваћ нашљ „народнки езкљ“ не доволђно богатђ и снажанљ бмо за кнљижевне потребе, то 'су се они „постарали“ и „трудили,“ да га према почуствованниљ овемђ потребама обогате и оснаже.

А за то 'су, као што 'смо мало веше видили, „нуждне рђчи“ одђ части „узимали“ изђ старогђ „Славенскогљ“ взмка, одљ части пакљ сами "ву 11 „правили“ и „ковали,“ па 'су оне или „непреиначене“ или „посрблфне,“ а ове као „новоначинћне“ сљ „рфчима народимиљ мђшали“ и тако све скупа „кнљижевно“ употребливали; И овако наппосле ради