Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

480 Ј. СТЕЈИЋ О ВУКОВУ ПРЕВОДУ „НОВОГА ЗАВЕТА“

18

и г. Бук» Ст. Караџић», Идранинљ изљ Тршића (види предтоворђ нфговљ кљ преводу Новога Зављђта).

Они 'су се, особито у прва времена ове наше Србеке писмености, сваколко, вданђ болђ друм! горе, мучили; али е ипакљ нљинога труда. плодљ ова нашљ србском кнњљижевиљи езикљ, као што та данасђ имамо.

И ован нашљ данашње „ЕнБижевнЕи ЕЗБЕЉ“ же друпи, него самвш „народнљи! србског взвисе,“ ималоћи поредљ „народности“ и „кнљижевности“ свопство.

Докле се пакђ сЂ нБимљ до данас дошло, то намђљ показуто кнђиге болђи наши списателн', т. е. онм, кон 'су, поредђ доволвне учености и списателљске способности, свагда Јоштђ и живу свђст имали, да Орбима управо србски треба писати, наравно не само просто и правилно него и учевно и лбпо. Поете 'су, рекао 66, пи кодђ насђ у овомљ налдалћ дотерали; иначе намљ небег била могла мијла наша „младенљ“ оваку прекрасну енљижицу: „ОСлавинку“ (печат. у Будиму 1847) дати.

Поредљ повзи', сваколки забавним, морално поучителнн, истор ски дћла, већђ се лћпо и добро могу нашимљ србскимљ езБЕомђ написати и државни закони и званични предмети, као што намђ то показув државнеш животђ овде у Килжеству србскомђ; а пмамо понешто згодно србски написано и о вешимљ учевивтиђ предметима и стварма, ков све, као и наше више училиштне катедре, свђдочи, да се нашљ езвљ већђ прилично добро, а сваколко толико, „колико ве више могуће бело“ за ово кратко време и подђ досадашнђимљ нашимљђ околностима, обогатто, оснажјо и угладјо. —

Али, као што е веше речено, и нама 1оштђ радити, те свопски радити треба око' нашегљ езнка; ерђ му Јоштђ доста млого недостав, што му се мора прибавити, да 66 онђ као допста образованки, „правога смесла кнђижевивш езБЕЂ“ довољно рћчаш и израза, дакле доволБне свов снаге, и потребне правилности пи углађености имао !

„Али како ћемо у томљ понапболђ и у напредакљ радитиг“ НИ меелимђ у кратко овако:

Шре свега да останемо на овомљ путу, коимђ 'емо одма сљ почетка. пошли; врђ в онђ доиста единеш могући правеш путђ, као што намђ то већђ и доволдљна и поволвна ова слфдства, кол су се на нбму досадђ за нашљ езмкљђ произвела, лено показујо, па Ј1оштђ тимђ више, што и самљ т. Вувљ нвимљ ступа. Па ту

а) Да свопски и далђ испмтувмо и учимо нашљ „народнки езвшљ,“ како 66 добро познали не само нфгова свопства него и шта заиста онљ] има, шта ли нема, да бр по.томе, како треба, угодили нфгову пожелану правилностђ и прибавили му, према потребама кнљижевности, све оно, што му 1оштђ недостав. Учи 'ћемо пакљ, као што е наравно, тап нашљ взмкљ одђ народа и у народу, елушавоћи и вђжбавоћи како та онђ говори свуда, у свима землама и краввима, у коима живи; а поредђљ тога изђ наши „народне тбсама“ и — изђ киљиг, ков су намђљ написали и ков намљ пишу, чисто и лђио, наши боли и вђшти списателљи, међу коима се, па 1оштђ у првомљ реду, иг. Вукљ налази.

| |

пити