Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

Hans Hochsinger: Mokadi.

Mladi palestinski slikar Mokadi izložio ie kod Brćvala ii Kairu. Prva izložba u zimskoj sezoni. (Giostoliubivi studio Roger Brćvala u Antihani slovi kao salon sui gzeneris ma tlu stare kulture, ipak divliem za umietnost našega doba. Izložiti kod Brevala ie kao priieći iury. Mokadi ic sa svojih pedeset Hlienih portreia, peisaža i akvarela zavriiedio našu pažniu.

»Modri koni i miesec koji raste«. Fantazija ekspresionizma. Berlinski Sturm u cvatu? Ne, od te niemačke škole u početku ie Mokadi daleko. Možda Mokaška priie nego li što ie postao profesor, akademik. (Cocteau misli, da će prebrzi prilem niemačke publike, koja sve movo »shvaća«, uništiti svaki talenat. Borba protiv »prošloca viicčka« u Francuskoi naprotiv izazivlie otpor, Dodri, iača.) Ta zasijana mašta prevrnutoza modrogza konia niie ni posve slobodna. Odviše sieća. Ali ima u nioi duh budućegca. Želja. Zalet. Simpatična čežnia.

| Nature morte. Osiećai boiš. Dekorativne kompoziciie. Pitam pravce liepote.

Druza ulia. Tu i tamo Chagall. Liubičasti, crveni, zeleti. tamni. Gotovo svagda ugodan crtež. Haita, Ako, Tiberija.

Akvareli. Mnogi iz Palestine. Jerusalem. Ulice. Židovski tipovi. Felah.

U peisažima ie naiviše zabrinut ritmom gcibania. »Biicele kuće«, s crvenim uglovima krovova i bijelim zidovima. Ističe se »Cipresa«: Čitava kompozicija u Žživoi kretnii.

Naijači ie u portreima. Izražai stvaralačke snage. Više nego igdie daie tu sam sebe. Duboki pogled. Bez poze i htijenia. Neki se približuiu klasičnome portreju i diraiu svojom isdnostavnošću, Čistoćom. Prije sveca iednostavnost koncepcile. Drugi su naglašeni, podvučeni, ali ne karikirani. Izmučena lica i fantastične scene ustupiše miesto zreloi ozbilinosti. u kojoi imade i tuce. Jedino »Zeleni turban« kao da se šali i Trormom. Ipak ga volim.

_ Leyden kaže, da sva ta sviježina i religiozna sreća dolaze od svetosti stare palestinske zemlje. »Mokadijieve boje su piesma i igra. S obećaniem, iednom prestati biti biće diečic ı religiozno.«

U portreimma posliednieca vremena prevladava sve Više iednostavnost. Osoba ostaie sama i kanda nepomična. »Dječak s narančom« snažan, velik s nezaboravnim peisažom u Dpozadini, izgleda mi kao početak iedne nove epohe u Mokadiijevu razvitku. Taman, zamišlien diečak, vedar i tužan kao onaj svilet iza niega ut daliini, kojemu ie slikar dao svoi nailiniii kist u svietlu.

Dok gledam to platno, mislim, da se tai kist ne može izgubiti...

Kairo, u januaru 1927.

156