Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

njim ukazuju kraiolici njegove mladosti, drveće i oblaci kod Betlehema srebrno i vlažno. Prićini mu se, kao da će opet doći dan, kad je po prvi puta u Životu otvorio oči i ugledao nebo i rosnu, oboienu zemlju oko sebe.

Molila ie: pričai o Betlehemu. I sad se posvema zanio u svoju mladost.

Nešto veliko, oblo, zlatno podiglo se u luku na nebu i SviJjetlilo mu ie, a on ie osiećao, da za voli. | nešto srebrno, oblo, lijepo da se gleda, podiglo se naveče izmedju mnogih malili svijetla, sviietlilo mu ie i volilo era. Sve ga ie volilo. Naskoro ic znao sve imenom da zove, sunce i mjesec i tople, meke ŽivVoOtinje zemlie, mnoge ribe u vodi, siaine ptice u zraku. Saznao ic, iko je sve stvorio; liudi su se strašili, kad su mu ime izgOoVva= IOLU Zvali su ga »Boz« i bojali se pred niim. No diečak ie znao:

i Bor gea voli.

Krali stane. Tek sad je spoznao, da mu se vratilo izgublieno siećanje na mladost. Ti sreću treba da zahvali ženi, koia kraj njega stoji pa tiho i veselo sluša. Lijepo ie, kad joi SVe priča i kad sve ioš iednom proživliava.

Prikazao ioi ie, kako često u noćima nije mogao da spava, jer se strašio u tamnoj staii. Tad je pomislio na Boga, pomislio ie, da mu ie Bog blizu, da za štiti i da bi mogao dotaknuti krilašca božijiih andiela, tek kad bi ruku ispružio.: No mahnuo ie u prazno, ier su andieli bili nevidljivi, i Bog ie bio nevidliiv. Pred dugo vrijeme, kažu, bilo ie ljudi, koji su mogli da vide Boga. Naitoplijom želiom niezove mladosti postade, da smije gledati Boza.

Jednom mu ie rekao neki starac: »Diiete, Bog ie u tebi u tvojim grudima. Pamti: Bog ie Adamu udahnuo svoj Živi dal; i odonda ie Bog u svakome čovieku, dijete, i u tebi.«

Odonda ie godinama, dok ie bio diiete, prisluškivao svoi dah, da nadje Boga. 1 naskoro ie svagdie osiećao dah. O, sviiet ie bio prepun zlatnoca daha! Kad bi se bacio u buinu polisku fravu, kad bi se pritisnuo na zemliu, siktao bi mu iaki dal zemlie prsa o prsa. Razbio ie tvrdi kamen, dok bi iskre ircale, jer i u kamenu mora da ima daha. ] nastaianie dana bilo ie izdisanie svijetla, a nastaianie večeri udisanie sviietla, a noću zadržavala ie zemlja dah. Putanie sunca i zvileždia bilo ie Zaciielo veliko disanie.

Šutio ie. Batševa ie mislila na svoju mladost. Gledala ic a svoje dievojačke dane. kao kroz šikarie na polia i na livade, koja se spuštaju.

Gledala sebe, cdie se ma poliu za sunčane Žžege sagiba. skupliajući klasie. Osjetila ie opet topli zadah zrelog žita, koje ie nosila kući u velikom snopu. Snop se zibao na clavi, a niije smjela ništa izgubiti, ma i potrčala. Vidiela sebe, die ie ZagTiiana, bez daha, došla u veliko dvorište, pa ie posve raščupana od slame bacila tovar žita iakim zamahom tu sušu, te ioš ied-

164

ay OPA aa ea iie ea ale i a O a = = My: