Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

— J)anas se ne kaže »tahmunme — reće s glasom, koli niie dopuštao prigovora.

— Zašto? — primiceti začudieno jutarnji minjal.

— Zašto? Pitate zašto?” Jer HerzlI danas dolazi u Bebovot! :

Ali ostali su se odlučno usprotivili. U znak protesrn izidie rabiu iz sinacoge, dok su ostali čitali »tahnun“.

U selu stadoše škripati kapije. Mladići stadoše puštaii konje napolie i odvedoše ih k bunarima.

Istok se zarumenio...

Kad se sunce dizalo, svi su bili na nogama. Kuće i ulicimale su svečani izgled. I)ievoike su obukle svoja nailiepša odijela. Posavietovasmo se radi dočeka i razvrstali smo se ovrupce: starci, dievoike, te djeca s učiteliima. Eto dolazi žurno rabin Jankele. Obukao je svoi kaftan sa širokim svilenim p:som, a na glavi ima šešir za subotu. Tek što je došao, stade scsvadjati sa starima. Ovi su kazali: »Dočekat ćemo ca s kruhom i sa soli«. A on: »Ne, treba mu donijeti jednu toru«. Mi smo se mladići (bilo nas ie šesnaest) postavili u red, dva po. ava, a na kraiu bila su ona dva mladića iz Ekrona.

Šutke smo prešli srednju cestu kolonije. Stigosmo tiho do pljleskovitoga humka, koji ie označivao granicu Pehovota_ Tamo smo morali čekati. Sišli smo s konja i stali u krug.

— Kad će doći? — čitalo se sa svih lica, dok smo DOslede upravliali u smieru Mišona. Jedan se momak ponudi kao straža. Trebao mas je upozoriti, kad će da ugleda kola, što su dolazila odande. Dotle smo sieli u redu na piiesak uz naše konie.

— Ded govori! Reci nešto! — molili. su druzi. Ali nitko me reče ništa. No pogledi, u koima se moglo od vremena ma vrijeme opaziti po koju suzicu, lutahu od iednoza do drugcogza. a katkada se pojavi na licu koiega momka lagani smiiešak.

Ali kovač Berele, suhi čovječuliak, s dubokom brazgotinom na čelu — slavna rana iz prve borbe rehovoćana s ne priiateliskim susiedima — tai kovač Berele nije mogao mirno. da stoj. Svaki se čas dizao i zvao je našu stražu: »Dakle, Što P«

— liho, — reče poglavica naše grupe, mladi corostas. s liiepim blagim očima i nekako dietiniastim izgledom u licu. Došao ie iz središta Rusije i brinuo se kod nas za red.

— Dolaze kola! — zaviče straža s brežulika kao alarınn! poklik. Za čas biiasmo u sedlu i u galopu uz briiez prema sic veru. Doista su dvije kočiie silazile s brežulika, na protivnoi strani iza Vadi-Hanina. Čekali smo dok će kočiie proći VadiHanin. Iza nekoliko se časa promijeni njiihov smjer i već su dolazile prema Rehovotu.

— Naprijed!

Zaboli smo ostrugze i pojurili smo na konjima naivcćoi

142