Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

brzinom. Izdaleka vidio sam, kako sz otvara prozorčić, kako se jedna čoviečia clava pojavliuje, nagiba, i opet nestade. Nekoliko koraka pred prvom kočiiom stadosmo. Jedan konijanik stade pred kočijaša i zavikne: »Stanil«

___Živio doktor Herz! — Ovai poklik. koji ie naiedamptit provalio iz svih srdaca, pričini mi se kao da dolazi iz daleka, iz velike udalienosti.

Sišli smo na zemlju. Prozor se otvori, a na ilijemu SC DO” iavi visoki čovjek, crne, veličanstvene brade, koja ie obrubliivala lice, u kojem su se sjajile velike, žalosne, liiepe oči. On skoči lakim skokom iz kočiie, i u tai čas vidio sam samo ičzove Oči, pune Žalosti i dubine. Niecoy ic smiješak bio ispuniei Žalošću. Niegovo me ie lice privlačilo, i dok me do tada nije prisustvo ni od koga zaplašilo, ovai su mi puta klecala koliena.

_— MWehovot šalie po svojim mladićima pozdrave doktoru Herzlu, — mucao sam mekako; ali priiatelii mi pomogoše. Uzvik oduševlienia potrese zrakom:

— Živio doktor IHerzl!

Svakome od mas pruži ruku. Gurasmo se mapriied. (iovorio nam ie, a da nijesmo razumicli ni riječi. Mi smo ga samo pledali.

Druga gospoda sidioše iz kočije. Približiše se nama, ru-

'kovahu se s nama, ali mi smo ih iedva zapažali. Neki seliak

iz Roš-DPine, koj ih ic pratio, šapne mi nešto u uho, ali ia niiesam ništa razumio. Cijeli svijet mi sc pričini, kao da ie atonuo u onome dubokom i žalosnom pogledu, u kojemu se nešto vlažno siajilo, možda iedna suza. Ili sam se varao?

— Na konie! ri

Skočimo u sedla, a Herzl udie u kočiiu, ali ne zatvori vratašca. On nas ie neprestano cledao i pozdrayliao.

— Živio Herzl! — Živio Rehovot! Zivio Herzl! — uzvici su tresli uzduhom, te se konii uplašili. Koni našeza vodic poče Mido skakati oko kočiie. Momak i koni slili su se u jedno tiičlo.

On nas ie gledao, i svagda, kad mi se koni okrene, vidio sam siai niezovih očiju.

— Stani! — Stadosmo. _

— Ovvdie ie granica Rehovota. Zivio Rehovot!

Je li razumio hebreiske uzvike? Niiesmo to znali, ali sam ovai put vidio jasno, kako mu suza silazi niz obraze: i druze sam suze vidio, a vidieli su ih i moji drugovi. Bura vike prodrma uzduh. I ja sam vikao, tieran nekim neodolivim valom oduševlienia. Bili bismo u tai čas skočili i ıı more.

— Napriied!

Cijelo se selo postavilo uz cestu prema Ekronu. Na čelu su dolazili članovi Općine i starci, a u dva reda ostalo Dpužanstvo. Na lPicvo uz Jakovlievu cestu poredala se u dva reda skolska dieca s učiteliima. ! ic „17 | Dača

Konianici sc postaviše uz bok kočije. Herzl sidie. Na-

143